Andrej VidovićNauka

Svest: Misterija sa dvostrukim pogledom

Toliko je predivnih pitanja, elegantnih u svojoj apsurdnosti, u vezi sa svešću koja se postavljaju već i na prvom stupnju konfrontacije sa njom. Ovim stanjem ili sposobnošću psihe, toliko naizgled jednostavim da ga je nemoguće objasniti, sažimamo sebe i svet u isti kontekst. “Ko sam ja?” više ne raspaljuje vetrove ljubopitstva samo za sebe – “zašto” i “kako sam ja – ja” su, takođe, igrališta budućnosti za savremene umove.

Slika: André Wee

Samorefleksija je sposobnost uma da svesno promišlja o sebi, budući tako druga strana kognitivne medalje homo sapiensa koju dopunjava saznavanje sveta u svoj svojoj prefinjenoj organizovanosti. Neokorteks, hipokampus, cerebelum, sinapse i sve ostale komponente i prefinjene molekularne interakcije elektro-hemijske mašine koja je mozak jesu naše alatke za dekodiranje i interpretiranje stvarnosti i nas samih. To, međutim, nije dovoljno da se pojasni problematika pred nama. Neurologija mozga je možda tek vezivna masa povesti koja seže dobrano dalje unazad kroz vreme.

Tragovima (ne)svesne prošlosti

Neosporni postulati kognitivnih nauka, neuronauka i bihejviorizma o začeću svih psiholoških kategorija u ranoj fazi evolucije ljudi (kojima su preovladavali instinktivni nagoni) primenljiv je i na svest, ali samo donekle. I oko ove geneze se, naime, lome koplja. Posebice zamamna i kontoverzna teza Juliana Janes-a, američkog psihologa, veli da je do razvoja svesti došlo tek sa istorijskim uspenjem čoveka, i to negde oko Homerskog doba Elade, i to citirajući “Ilijadu” – tačnije, ukazujući na nepostojanje referenci o umu, mislima ili sopstvu u ovom delu, što bi bilo očekivano za jedan epski opus te magnitude. Sa donekle uverljivim semantičkim dokazom toga da u tom periodu nije postojala reč za “svest” u starogrčkom jeziku (premda mislioci tog doba zacelo jesu promišljali o mentalnim procesima), raniji ljudi nisu sebe percipirali kao celovite subjekte i nosioce svojih internih misli i eksternih dela – oni su takve svoje kvalitete artikulisali kroz opštenje sa bogovima čiji su izvršni instrumenti bili. U primordijalnim danima hominida, u predpismenoj kulturi, preostali artefakti i crteži govorili su o postojanju animističkih kultova kao indicije makar iskre svesti o prožimanju duha svetskog i čovečijeg.

Stope evolucije svesti nisu lake za praćenje, ali nagoveštavaju postupnost i logičke silogizme. Ukoliko su bogovi bila teorija sklepana za pojašnjenje i pravdanje našeg ponašanja, da li je moguće da je naš današnji koncept sopstva samo nova teorija da sebe objasnimo sebi – da li je, dakle, samosvest jedna korisna i uspešna iluzija?

Tim pitanjem sa bavila Susan Blackmore 1989. godine, jedna od vodilja novog talasa interesa za pitanje svesti koji se pre može nazvati cunamijem nakon usahlog perioda tokom kojeg je svest kao pojava bila na zaleđu naučne pažnje, neusmerene na nju usled raskoraka između njene subjektivne prirode i objektivnih eksperimentalnih metoda kojima bi je trebalo izučavati.

Neuronski korelati svesti

Premda je isprva pitanje svesnosti sebe bila filozofska zavrzlama, discipline pod plaštom neuronauka su je obasjale svetlom i načinile je centralnim problemom učenja o umu. Premda bi bilo neoprostivo ne nadneti se nad čudesna kontemplativna račvanja kojima nas je filozofija počastila – na primer, da li je moguće da se svest dovodi u vezu sa fizičkim svetom, te kako možemo biti sigurni u postojanje svesti kod drugih individua i da li veštačke tvorevine poput kompjutera ikada mogu postati svesne. Istina je i da ne znamo koji su (i da li su) drugi organizmi svesni, jer nema racionalne procedure kojom bi se to utvrdilo.

Najverovatnije je, kada se priča o fizičkoj lokaciji svesti u mozgu, da za nju i njene aspekte odgovornost “snosi” nekoliko različitih centara. Naurolog Joseph Bogen je 1995. godine u svom naučnom radu obznanio mnjenje da “subjektivna svesnost”, kako je on zove (subjective awareness), obitava u aktivnostima neurona u intralaminarnim jedrima oko svakog talamusa.

Stamenim kasom vekovnog istraživanja dospeli smo do današnjih dana i rada objavljenog u The Journal of Neuroscience (“Re-turning from Oblivion: Imaging the Neural Core of Consciousness”) iz aprila 2012. godine u kojem se jamči da je pronađena veza između ljudske svesti i još jedne velike nepoznanice – stanja pod anestezijom. Tehnikom skeniranja mozga, tim istraživača je “ugledao” proces povratka svesti po buđenju iz opšte anestezije i zaključio da se primitivna svest ispoljava prva – što je obrazloženje zbog čega su pacijenti u grogiranom stanju u tim trenucima. Izranjanje svesti je povezano sa aktivacijom primitivnih struktura mozga, umesto evolutivno mlađeg neokorteksa – sasvim suprotno od očekivanog ishoda, po teorijama mlade svesti.

Da li je svest zapletena u kvantnom haosu neurona?

Dok jedni veruju da je svest zapravo epifenomen mozga (pojavno svojstvo njegove kompleksnosti), drugi za njeno izvorište smatraju kvantne fluktuacije – kako u samom mehanizmu mozga, tako i u univerzumu za koga mozak predstavlja svojevrstan primopredajnik. Iako su kvantne teorije još uvek vrlo špekulativne i diskutabilne, kampu onih koji ih smatraju validnim područjem za istraživanje pripada i veličina poput uvaženog fizičara dr. Rogera Penrosea.

Hajka na definiciju

Nimalo zgodna pozicija za razmišljanje o svesti je paradoks reflektivne prirode: kako proučavati je na isti način kao stvari kojih smo svesni ako onog trenutka kada joj se posveti pažnja prestaje da bude svest i kamuflira se u misao ili iskustvo? Pri tom, ona je stvar trenutnog seta kvaliteta – trenutnog u najstrožijem smislu, jer su u pitanju nemerljivo male jedinice vremena: ono što je svest – ja, ovde i sada, u ovom trenutku – raspršuje se kao poslovični mehur kada pomislim na to. I moja unutrašnjost i svetski eksterijer su sada drugačije mesta. To je ono gde je zasijala zvezda američke filozofije XIX veka, William James koji je popularisao danas pogotovu prihvaćenu ideju slobodnog, gotovo proizvoljnog toka ljudske svesti, kao reke – stream of consciousness. Iako razlomljen, ovaj tok nije repetitivan – upravo zato nauka nailazi na prepreke, navikla i zavisna od potrage za pravilnostima i obrascima.

Od osobitog je značaja, pri pokušaju razumevanja problema svesti, ne zaboraviti da je posredi višeznačna manifestacija psihe: načina njenog modeliranja ima barem onoliko koliko i aspekata uma koji se pod svest podvode. Kako filozofska Enciklopedija Univerziteta Stanford to tumači, pravu smisaonu građu za kontempliranje svesti dobijamo trima pitanjima: 1. Šta je svest i koje su njene primarne odlike? 2. Kako svest relevantne vrste dospeva u postojanje i da li je primitivan aspekt stvarnosti? 3. Zašto svest relevantne vrste postoji, da li ima funkciju i da li nastupa uzročno?

Kada govorimo o odlikama svesti, ne smemo smetnuti sa uma da se mogu biti međusobno divergentne, već zavisno od toga da li je reč o refleksivnoj svesti (samosvest, koju je još Dekart definisao kao samu esenciju misli), ili pak o narativnoj (tekuće, epizodno pripovedanje psihe jastva, virtuelnog ili stvarnog) ili kvalitativnoj (poimanje svesti samo kao stanje koje involvira “sirova senzorna osećanja”, tzv kvalije – ukus vina, dodir tkanine i sl.). Struktura fenomena je ono što su doajeni fenomenologije, poput Edmunda Huserla, definisali kao raznovrsne redove i strukture u domenu iskustva, tj. sveta kakav se nama čini. Kao njegove neodvojive karakteristike su i kompleksne predstave vremena, prostora, uzroka i sve strukture proživljene stvarnosti svakog subjektivnog uma. I tu upravo dolazimo do srži stvari – subjektivnosti kao ograničenja saznatljivosti fakata o svesnom iskustvu, ali i jedinom mogućem prozoru u svet i nas same.

Daniel Seigel je u knjizi “The Developing Mind” ocrtao model uma po kojem postoje tri osnovne forme neuronskih grupa, kategorizovanih po perceptivnim, kategoričkim i lingvističkim funkcijama. Perceptivne se aktiviraju kao odgovor na stimuluse okoline ili tela. Kategorička grupa se aktivira ukoliko je um te stimuluse iskusio ranije i katergorizovao ih sa većim informativnim značenjem. Sa razvojem jezika, lingvističke neuralne grupe se aktiviraju (obično kod starije, iskusnije dece) što omogućava pojavu drugačije vrste svesti, tj. dete ima lingvističku predstavu pojma, predmeta ili živog bića. Kako se navodi kao primer u knjizi, ukoliko dete nije videlo psa ranije, njegova vizuelna senzacija psa će biti iskušena bez srodnog smisla “šta je to”. Slike pasa koje je dete moglo videti ranije stvorile bi shemu i kategoriju takvog prizora (tj. aktiviranu neuralnu grupu za kategoriju i koncept psa). Simultana aktivacija perceptivne i kategoričke neuralne grupe proizvodi primarnu svest. To je zapamćena prošlost.  A kada se kategoričke i lingvističke grupe aktiviraju, dete stiče viši stupnja svesti jer može razmišljati i unapred i unazad u vremenu.

Zvezdani dijagram Psihosinteze

Treće, ali po prioritetu možda i prvo pitanje koje se postavlja je razlog nastanka i postojanja svesti. Kako baš ništa od naših fizičkih i mentalnih odlika nije našlo svoj kontinuitet u velikoj shemi koji zovemo evolucijom bez da nije postojao upotrebljiv razlog za to, tako je John Crook sa bristolskog univerziteta rasuđivao da smo mi jedina vrsta svesna svoje svesti – tj., da imamo osećaj lične moći nad vlastitim radnjama, kao i samoidentitet. Svojevrstan dopunjujući kontrast beše teza Nicholasa Humphrey-a koji je u društvenim razlozima – održavanju sarađujuće zajednice – video razlog nastanka samosvesti. Naravno, funkcija svesti u sadašnjosti ne mora (ili, pak, ni ne može) biti ista kao u svom začetku, jer se adaptive funkcije menjaju tokom vremena. U pogledu baš te činjenice, Richard Dawkins predlaže da se svest izrodila onda kada je moždana simulacija sveta postala toliko kompletna da je morala da uključi model samog sebe. Humphrey, sa druge strane, se nadopunjuje hipotezom o “privilegovanoj slici sebe” kao model za predstavu o tome kako je biti druga osoba – predviđanje ponašanja drugih je jednostavnije kada izučimo i srodimo se sa našim mentalnim procesima.

Bioloških funkcija svesti ima u onoj meri u kojoj je neophodno da obezbedimo svoj fizički opstanak, ali njen razvoj je uveliko prevazišao onaj bazični nivo instinkta za samoodržanjem. Detalji naših svesnih iskustava se diferenciraju i integrišu iz naših senzornih sistema te ih priroda naše svesti unificira i “sklapa” u jednu jedinstvenu sliku. Bez ove integrativne moći svesti stvarnost bi bila iscepkana hrpa nasumičnih činova haosa.

Evidentno, jedinstvena i konačna definicija svesti nije skovana niti se nagoveštavaju neki izgledi za to. Konstatacija iz knjige “The Blackwell Companion to Consciousness” koju su potpisali Max Velmans i Susan Schneider veli da “sve ono što opažamo u bilo kom trenutku formira našu svest, što svesno iskustvo čini istovremeno najbližim, najfamilijarnijim i najmisterioznijim aspektom naših života.”

Doći će dan kada će svest svakoga od nas zanavek iščeznuti. Cena koju plaćamo za vlastitu samosvest je bol saznanja o neminovnoj ličnoj propasti. Smrtnost je naš najveći usud, ali je njeno naličje – život u ovom trenutku i činjenično stanje da smo toga svesni – naša najveća dragocenost i dar.

Svest u prizmi duhovnosti

Pored brojnih naučnih i filozofskih doktrina, svest je jedna od ključnih fascinacija i terena za razmatranje i praksu mnogih spiritualnih praksi i konfesija, transcedentalne meditacije, new age filozofije, panpsihizma (doktrine da je um fundamentalna odlika sveta koja ga prožima) i misticizma alternatnivnih konfesija i religija. Za pristalice spiritualizma, pitanje svesti je pitanje veze uma i dubljih, fundamentalnih istina (ne nužno odnosa sa Bogom). Budistička učenja nepersonalnosti (anatman) i obzirnosti ka fokusu i sadržaju uma uče nas radikalno suprotstavljenim modelima i strukturi svesti koja se razlikuje od one zapadnog čoveka. Biti u trajnom stanju budnosti, orijentisan na ovde i sada – rečju, umeće meditacije se sastoji od misli nesputanih zadržavanjem na njima, niti izgradnje kula fantazija – za razliku od dominantnog obrasca življenja u kojem pažnja klizi sa jedna stvari na drugu, gde se praznine u lancima mišljenja popunjavaju drugim. Efikasno, ali nadasve konfuzno. Ono što je psihijatar Richard Maurice Bucke izdvojio kao najčešće ponavljani model percepcije svesti jeste podela na jednostavnu svest (svesnost o organizmu, koju poseduju ljudi kao i životinje), samosvest (svesnost o bivanju svesnim – jedino ljudska odlika) i kosmiču svest (svesnost o životu i redu i povezanosti u unverzumu, što je odlika prosvetljenog uma).

Etimologija i implikacije reči

Ishodište termina kojim se označava svest (eng. consciousness) je u Latinskoj reči conscius (con – sa, zajedno i scire – znati), verovatne pozajmice reči syneidos iz grčkog. Odmah je jasno da je posredi značenje i doživljaj pojma drugačiji od današnjeg – Latini su pod njime mislili na “znanje sa/zajedničko znanje sa drugim”, ili sa sobom, ukoliko bi originalnoj reči pridodali zamenicu sibi. Prvi koji je reč “conscientia” (“znanje koje se deli”) upotrebio u savremenom, opšte-prihvaćenom smislu reči “svest” bio je Rene Dekart.

autor: Andrej Vidović