Filmski skener

Zapad Sema Pekinpoa: svet za “međuigru” muškog stila – IV deo

Meksiko, jedan drugačiji svet

Kao raj na zemlji, Ejndželovo selo, ispunjeno zelenilom drveća i bogato plodovima, živo i veselo, predstavlja dinamičan kontrast svetu iz kog horda pristiže. Bez obzira na povremene pljačke plaćenika, mesto cveta obiljem i lepotom života. Horda prvo nailazi na napuštene kuće i izgladnele pse koji su znak Mapačeove otimačine, a ne sela. Kada uđu u selo, horda se najednom nađe okružena životom i atmosferom koja neverovatno podseća na neku karnevalsku, gde sve pršti od izobilja hrane i pića, žena koje nose vodu, dece koja se igraju i smeju. Tu prazničnu atmosferu  u večernjim satima dopunjuju zvuci muzike i vesele pesme. U svemu tome čak ni horda ne izgleda kao gomila prljavih otpadnika, već kao da se sva ta toplina reflektuje i na njih, pokazujući ih u drugom svetlu koje do sad nismo videli jer ih je zaklanjao oblak prašine pustinje. Braća Gorč su neverovatno kurtoazni prema devojkama koje donose vodu dok se deca veselo kupaju – trenutak nevinosti, mladalačkog sjaja „dospeo pravo iz Pekinpoovog milog filma – Blago Sijera madre“The Treausre of the Sierra Madre(1947, r:Džon Hjuston). Kasnije ta ista braća se igraju sa decom i devojkama, dok se smeh i pesma čuju svuda okolo. I sam Pajk je iznenađen ovom idilom jer zna koliko braća znaju da budu okrutna i brutalna. Don Hoze, nasuprot Pajku, u toj igri ne vidi ništa iznenađujuće jer po njemu svi žele da ponovo budu deca: „A pogotovo oni najgori.“

Zašto selo ovako velikodušno dočekuje ove bandite ima više razloga. Prvo i najočiglednije, jer su dojahali sa Ejndželom i to ih odmah svrstava u njegove prijatelje, te je gostoprimstvo očekivan gest. Dublji razlog međutim leži u samim korenima i običajima sela. U knjizi „Heroj sa hiljadu lica“ (The Hero with Tousand faces, 1949) Džozef Kampbel tvrdi da u modernom svetu socijalne grupe nisu nosioci religiozne, već ekonomsko – političke orjentacije. Kao takav, on odbacuje mit. Upravo zato se selo razlikuje. U njemu to ne važi. Naprotiv, tu heroji i mitovi postoje, a u njihovu čast se priređuju obilna slavlja. Za razliku od Mapačea koji svoj sto uvek izdvaja iznad „običnih“ ljudi, u selu su svi jednaki, bez očigledne hijerarhije. Selo prima hordu, gosteći ih hranom, ženama i pićem i ispraća ih kao najveće heroje. Upravo tu dolazi do jedinstvenog spajanja muškog i ženskog sveta kroz idiličnu, gotovo rajsku sliku tog mesta. Ali kao i uvek, Pekinpo odmah nakon toga odvodi hordu u drugi svet gde ih dočekuje automobil kao novo „čudo“, deca koja ih gađaju kamenčićima u glavu, Mapače i njegovi nemački stručnjaci. Tu nema više ni traga od one idile. Iako se čuje muzika, sve vrvi od ljudi, hrane i pića, atmosfera mnogo više podseća na neku razuzdanu, bahatu proslavu, gde je sve podređeno zadovoljenju najnižih, animalnih potreba.

Ispraćaj iz Ejndželovog sela nije samo oproštaj sa ljudima i mestom. To je oproštaj sa lepim, idiličnim svetom koji više nikad neće videti. To je ispraćaj u surovi svet koji oni više ne razumeju, svet u kom su se pojavila, kako Sajks kaže, „kola koja lete nebom“, u kome takvi kao oni mogu naći jedino smrt. Dok sunce polako izlazi i obasjava zelenilo malog mesta svi stoje i pozdravljaju hordu koja prolazi na konjima. Devojka prilazi Daču i daje mu cvet. Čuje se prelepa „La Golondrina“,pesma o skitnci koji se oprašta od svog doma. Majka prilazi Ejndželu i ljubi ga. „Heroji“ odlaze.

Nasilje kao poezija u slikama

Korbuči je bez lažne skromnosti tvrdio da Pekinpo nikad ne bi snimio ,,Divlju hordu’’ da nije gledao njegove i Leoneove filmove. Na kraju krajeva i sam Pekinpo je rekao (Leoneu): „Bez tebe nikad ne bih ni pomislio da radim filmove koje sam uradio…“

Naravno, ovaj uticaj Leonea na Pekinpoove filmove kada je u pitanju nasilje, ne treba shvatiti doslovno. Način na koji Leone prikazuje nasilje se bitno stilski razlikjue od Pekinpoa. Međutim, Pekinpo odaje zahvalnost Leoneu jer je upravo on pomerio granice prikazivanja nasilja i zajedno sa Korbučijem utemeljio put rediteljima kao što su Pekinpo, ali i Kubrik, Skorseze, De Palma, Vu, Tarantino…

Leoneovi „špageti“ vesterni su često osuđivani zbog prevelike stilizacije, brutalnosti i eksplicitnog nasilja, za šta su tada osuđivana uglavnom sva ostvarenja ovog žanra, počevši od Korbučija i Salime pa do Valeria. Te filmove nije karakterisalo toliko prštanje krvi, ali su zato mrtva tela padala na sve strane, a nasilje je prestalo da bude na moralizatorskom nivou, kao što je to uglavnom bilo pre Leonea. Na njegovom zapadu smrt je brza, nasilna i svuda oko junaka, ali neostrašćena, otrgnuta od ritualizovanih kodova prijašnjih vesterna. Takvo nasilje je iznenadilo publiku i uznemirilo ne samo filmadžije već i socijologe, ne zato što je bilo grafičko, već što je bilo hladnokrvno na svakom koraku, u količini koja do tad nije mogla ni da se zamisli.

Pekinpoov tretman nasilja koji se ogleda u usporenim scenama pucnjave, krvoprolića, fundamentalno se razlikuje od Leonea kog interesuje gotovo uvek momenat, duel, pištolj spreman da opali.

Nije slučajno što je posle „Divlje horde“ Pekinpo, dobio nadimak koji će ga pratiti i kasnije, „Bloody Sem“, ili „Master of Violence“.

Jedan od glumaca Sema Pekinpoa, Emilio Fernandez (Emilio Fernandez) mu je rekao da „Divlja horda“ liči na meksičku dečiju igru u kojoj deca puštaju škorpiju da se bori sa mravima. Pekinpo je ovu priču iskoristio uključujući je u uvodnu scenu filma. Rezovima koji se kreću sa horde ka dečijoj igri napravio je asocijacije povezujući ih. Međutim, to nije cela poenta ove scene. Ne radi se samo o dečijoj igri koja simbolizuje ponašanje horde. Pekinpo je verovao da su svi ljudi ubice i da već deca pokazuju tu urođenu sklonost ka nasilju, uživajući u mučenju životinja. Ovim bi uvodna scena filma pored nagoveštavanja nasilne radnje predstavljala i Pekinpoova shvatanja o prirodi tog nasilja. Po ulasku u grad, horda, kao škorpija pred mravinjakom, uleće u železničku administraciju oko koje je čeka zaseda. Za vreme pljačke, zaseda biva otkrivena, a članovi horde, shvativši svoju poziciju, pokušavaju da se izvuku.

Cela scena ima dosta paralelnih radnji koje prate događaje u administraciji, u zasedi i svečarsku atmosferu u gradu. Ono što ide u prilog bandi jeste to da je povorka ljudi uz muziku krenula pored mesta plačke, tako da njeni pripadnici u momentu bega imaju prilike da se izmešaju sa stanovništvom. Ova situacija otežava poziciju zasede, a tenzija tokom ove scene raste kako se povorka približava administarciji. Uz muziku povorke koja se čuje sve glasnije kako se ona približava, ovoj sceni dodat je i zvuk otkucaja srca koji pojačava tenziju. Pred početak pucnjave, Pajk daje instrukcije svojim drugarima kako da postupe sa zaposlenima, izgovarajući čuvenu rečenicu: ,,Ako se pomere, pobij ih.’’ Ova rečenica skreće pažnju na početak obračuna praveći pauzu u izgradnji napetosti pred njegovu konačnu erupciju. Dramska pauza u napetosti pojavljuje se i na kraju filma, pred pucnjavu kao veoma bitan detalj u orkestraciji nasilja. Na vrhuncu tenzije, horda izleće iz administracije i počinje nezaboravno snimljena pucnjava, sa više kamera koje radnju prate različitim brzinama i iz više uglova. Broj paralenih radnji se povećava tokom scene obračuna, prateći kratkim rezovima pojedine članove kako se snalaze u bekstvu. Tokom ove scene koja traje oko pet minuta, mogu se videti usporeni snimci ubijanja članova horde, ljudi u zasedi na čelu sa Tortonom i civila među kojima je bilo žena i dece. Ovakva erupcija nasilja na samom početku filma, koja je nadmašila sve do tad viđeno, bila je samo uvodno nasilje koje će se ponavljati tokom filma.

Kako se radnja filma odvija, horda pljačka voz sa oružjem, pucajući na američku vojsku, koja je prikazana veoma nespremna i nesposobna pri iskrcavanju iz voza. Ovo je jedan od prvih vestern filmova koji prikazuje američku vojsku kao nemoćnu. Do tad je ona obično predstavljana kao odlično organizovana i uspešna u sukobima sa Indijancima. Bežeći u Meksiko pred poterom plaćenika i vojske, horda diže most u vazduh, Ejndžel ubija svoju bivšu devojku i konačno, na kraju filma dolazi do potpunog pokolja. Preostala četiri člana horde, kako početna metafora sugeriše, uleću u bazu meksičke vojske počinjući obračun koji je unapred izgubljen. U poslednjoj sceni vidi se smrt svih članova horde koji ginu nanoseći teške gubitke jednoj vojsci. Ova scena postavila je nove standarde u snimanju filmskog nasilja. Na filmu, tokom snimanja ove scene, potrošeno je devedeset hiljada okvira lažne municije, više nego tokom cele meksičke revolucije iz 1913. godine. Glavni razlog trošenja ovolike količine municije jeste činjenica da je, osim ručnog oružja, tokom snimanja upotrebljen i teški mitraljez koji je mogao da stoji jedino na postolju. Scena je snimana devet dana jer Pekinpo nije tačno znao šta želi, pa je svaki momenat borbe snimao iz svih uglova. Kasnije tokom montaže, on je odlučio šta od snimljenog materijala ulazi u scenu. Montaža scene je bila ključni momenat kojim je Pekinpo, uz usporene snimke, ponavljanje bitnih detalja borbe, kratke rezove te različite uglove snimanja, pomerio granice filmske prezentacije nasilja. „Divlja horda“ ima oko dvije hiljade i sedamsto rezova, više od bilo kog do tad snimljenog filma.

Scena obračuna horde i meksičke vojske počinje kratkom pucnjavom u kojoj je ubijen zarobljeni Ejndžel i Mapače koji ga je ubio, prerezavši mu vrat. Nakon ovog, sledi dramska pauza u kojoj se pripadnici horde međusobno posmatraju i sami iznenađeni činjenicom da su ubili Mapačea usred njiegove baze. Meksička vojska je zatečena i nakon par momenata Pajk ubija nemačkog pomoćnika i time počinje scena totalnog obračuna u trajanju od čitavih pet minuta. Scena je toliko savršeno snimljena da odaje utisak da je u potpunosti prikazano sve ono što je scenarijom predviđeno. Kada se raziđe dim nakon pucnjave u kojoj je prikazana brutalna smrt glavnih junaka, gledalac ima utisak da može osetiti miris baruta i prolivene krvi. Scenarijom je predviđeno da se nakon pucnjave nasnimi zvuk miliona muva koje lete ka telima mrtvih junka. Na Pekinpoovu žalost, u to vreme nije mogao da se nađe odgovarajući zvuk koji bi mu se činio dovoljno realističnim i kojim ne bi pokvario izuzetnost scene. Komentarišući „Divlju hordu“, on je izjavio da zbog izostanka zvuka muva uvek ima osećaj da mu nešto bitno nedostaje na kraju filma.

Pol Sejdor u svojoj studiji Pekinpoovih vesterna ističe  važnost tehničkih faktora u Pekinpoovom stilu: „Kadrovi u slow-motion-u sa svom svojom hipnotičkom privlačnošću nas udaljavaju od akcije, estetizujući je, ali upravo pojačavajući estetski osećaj kao takav, poboljšavaju dodatno posredno iskustvo koje smo dobili  fizičkom senzacijom koju scena proizvodi. Pekinpo je razvio tehniku koja teži da razdvoji osećanja i senzacije (i to čini njegovu umetnost istovremeno zavodljivom i uznemiravajućom) i koja mu omogućava da održava ravnotežu između emocionalne, skoro opipljivo fizičke blizine nasilja, a jednako estetski udaljenosti od njega.“

Neverovatna snaga „Divlje horde“ proizilazi upravo iz načina na koji Pekinpo uspeva da orkestrira sve njegove niti, ostavljajući gledaoca istovremeno uzbuđenog, zadivljenog i zgađenog nad onim što gleda. Poslednja scena u kojoj Pajk, Dač, Lajl i Tektor odlaze natrag u Akva Verde da bi se suprostavili Mapačeu, možda najbolje demonstrira taj vir osećanja koja se smenjuju zajedno sa smenjivanjem prizora: horda stupa među pijane vojnike, Mapače prerezuje Ejndželu vrat, počinje pucnjava i Mapače uz bujicu krvi pada na zemlju. Masakr počinje i svakog trenutka buja, Lajl zvižduće svoju omiljenu pesmu, Tektor umire, tela neprekidno igraju u vazduhu praćena ritmom pucnjave mitraljeza. Pajk i Dač umiru nakon što su „uradili pravu stvar ovog puta“. Stiže i Torton sa lovcima na ucenjene glave koji kao lešinari idu na plen. Za njim i Sajks sa revolucionarima, shvatajući „da više nije kao pre“. Posle svih ovih slika, Pekinpo pušta da polako uplivaju trenuci idiličnog odlaska iz Ejndželovog sela. „Divlja horda“ uspeva da izazove u nama osećanja koja dominiraju u svetu koji Pekinpo prikazuje: osećaj gubitka i nestanak jednog sveta, vrednosti i vremena. Nakon izgovorenog: „Let´s go“, jasno je da je odlazak moguć jedino u smrt.

Tragičnost „Divlje horde“ leži u sećanjima i očaju, a ne u snovima i nadi. Sećanja je prožimaju od početka do kraja. Ali ta sećanja su izmišljena, edemska popout Ejndželovog sela. Ona su mit, a ne činjenice, mit koji piše legendu. Pekinpo je proveo svoje detinjstvo na ranču, sa kaubojima, živeo je taj mit, tu legendu i sačuvao je u sećanju. A ta sećanja su neraskidivo vezana ua prostor, za jedno mesto, jedan svet. Sećanja jesu svet – Zapad. On je temelj Pekinpoovih filmova, konstruisan pejzaž u kom se diže prašina iznad ruševina i proganjaju duhovi mrtvih legendi; to je tragičan pejzaž. Za Pekinpoa nema veće tuge od vremena koje prolazi i nema veće tragedije od zaborava koji briše sve,  pa čak i mit – a zaborav mita je možda najveća. Taj mit je poseban, intimno vezan za sam film. Zapad mora da umre, da bi se vestern rodio još jednom.

Filmografija:

1961 The Deadly Companions reditelj

1962 Ride the High Country reditelj, scenarista

1965 Major Dundee reditelj, scenarista

1966 Noon Wine (television film) reditelj, scenarista

1969 The Wild Bunch reditelj, scenarista

1970 The Ballad of Cable Hogue reditelj

1971 Straw Dogs reditelj, scenarista

1972 Junior Bonner reditelj

1972 The Getaway reditelj

1973 Pat Garrett and Billy the Kid reditelj

1974 Bring Me the Head of Alfredo Garcia reditelj, scenarista

1975 The Killer Elite reditelj

1977 Cross of Iron reditelj

1978 Convoy reditelj

1983 The Osterman Weekend reditelj

Autor: Maja Todorović