Intervju: Dejan Ognjanović – II deo

FS: Kada se razgovara o tvom romanu, nemoguće je ne dotaći se Prištine i načina na koji si opisao atmosferu tog grada viđenu očima horor frika. Na momente, deluje kao da se ona u tvojoj vizuri pretvara u onu čuvenu Barouzovu Interzonu, ili Lavkraftov Insmut. Generalno, većina fanova je najpozitivnije reagovala na tu “prištinsku” epizodu “Naživog”, koju smatraju jednim od najupečatljivijih i najjezivijh delova priče.  Koliko je tvoj prikaz ovog grada autentičan?

DO: Postoji jedna zanimljivost sa tim u vezi, a ona se odnosi na intuiciju u kreativnom procesu i stvaranju uopšte. U vreme kada sam koncipirao prvi draft “Naživog” ja sam u Prištini boravio samo tokom jednog popodneva, kod mog prijatelja Dorijana, koji je inspirisao jedan od likova iz romana, i on me je tada upoznao sa nekoliko svojih prijatelja. Uglavnom smo sedeli u stanu, tako da nisam video puno od grada, ali taj susret sa njima, i te njihove priče o životima u gradu, kao i možda nekih 500 metra koje sam ukupno prošao, bile su moja dominantna slika Prištine i moja ideja vodilja u pisanju. Kasnije, tokom rata, prinudnim spletom okolnosti, boravio sam tamo kao vojnik tokom tri meseca NATO bombardovanja. Ni tada nisam imao prilike da se prošetam ulicama i posetim veći broj lokaliteta, međutim, u svakom slučaju, mogu da kažem da sam osetio njihov duh. E sad, uprkos tom relativno svedenom iskustvu, a prevashodno zahvaljujući razgovorima sa Dorijanom i mojim impresijama, može se reći da sam ja napravio neku moju Prištinu. Pošto sam, nekoliko godina kasnije, Dorijanu, nakon bombardovanja i gubitka kontakta od izvesnog vremena, poslao finalni draft romana, bilo je prosto neverovatno koliko se detalja u njemu poklopilo sa stvarima o kojima mi on uopšte nije pričao, odnosno koje sam ja izmaštao, a pokazale su se tačnim! Recimo, činjenica o postojanju izvesnog okultnog bratstva, koje je zaista  u to vreme kada se roman dešava, operisalo u Prištini i radilo svakojake stvari – doduše ne tako ekstremne kao u mom romanu, ali mi je potvrđeno da je definitivno bilo zamešateljstava tog tipa. Sa druge strane, potvrđeno mi je, takođe, da je postojalo mesto slično mom izmišljenom prištinskom kafiću “Garuda”, u kome se okupljala ta, alternativna, opskurna gradska ekipa.

FS: Jedan od recimo meni zanimljivijih (ali i jezivijih) detalja je trenutak kada Dejan, po prvi put zove svoj kontakt za nabavku snaf kaseta na Kosovu, pa mu se sa druge strane javi opskurni glas sa ehom. Citat glasi: “U pozadini ljudskog glasa čuje se pucketanje, monotono, mehaničko pulsiranje, i šum…šum koji najviše podseća na fijukanje vetra kroz beskrajne pustare. Taj zvuk je tim čudniji što dopire iz tople avgustovske noći. Ali, jasno je da nema veze sa vremeskim uslovima i zemaljskim vetrovima…” Priština i Niš nisu daleko jedno od drugog, ali ja sam zaista u tom trenutku imao osećaj dodira nekog drugog sveta. I generalno, pošto sam pitao svoje prijatelje kako doživljavaju Kosovo, ne u onom tradicionalnom, mitološkom smislu, nego kako doživljavaju sadašnje, realno Kosovo, u većini slučajeva dobio sam potvrdu da ga doživljavaju kao prostor mraka, prostor drugog, drugačijeg, nepoznatog. Da li si svesno pucao na taj i takav doživljaj kod domaćih čitalaca?

DO: Jedan od ključih pojmova za horor je ono što je Frojd na nemačkom zvao “das unheimliche”, a na engleskom termin glasi “uncanny”- to je osećaj nečega poznatog, domaćeg, što je opet na neki način otuđeno od tebe…

FS: Ako smem da se ubacim mislim da je Kronenberg u tom smislu u svojim filmovima koristio Kanadu?

DO: Recimo, ali kod njega se radilo o osećaju Kanade za Amerikance, Kanade koja po topografiji, ulicama,  jeziku podseća na Ameriku, ali to nije. Kosovo je, dakle, nešto što je naše, a nije naše, nešto što je tu i nije tu, što nam je istovremeno i poznato i nepoznato, i što se nalazi u interzoni, udvajanju, i zbog toga mi je ono bilo idealna lokacija za priču koju sam imao da ispričam.

FS: Da li je u tom smislu Kosovo kao lokacija korišćeno u hororu, i uopšte u domaćoj žanrovskoj litertaturi?

DO: U hororu ne… ali pomenuo bih rad Dragana Filipovića, koji je pisao i piše neku vrstu naučne, folklorne fantastike. On je recimo imao nekoliko SF priča smeštenih na Kosovu. Međutim, što se tiče horor pisaca, onda ne, za njih Kosovo nije postojalo…

FS: Hajde da ovo pitanje o percepciji Kosova proširimo pitanjem o percepciji uopšte, koliko je ona ključna za horor književnost? U svojim esejima o Edgaru Alanu Pou tvrdio si da je jedna od značajnijih inovacija koje je on doneo, bila u tome da je radi stvaranja efekta jeze, umesto kreiranja grotesknih stvorova i monstuma, čitaocu češće pozajmljivao perceptivno – kognitivni aparat pomerenih, obolelih i šizofrenih osoba. Da li je to na neki način pripovedački postupak u “Naživom”, da se perceptivno -kognitivni aparat nekoga ko, poput tvog lika Dejana, ima pomerene svetonazore u odnosu na ono što se smatra normalnim u Srbiji, podari tom nekom našem, prosečnom čitaocu?

DO: Svaki roman pisan u prvom licu pruža ograničenu perspektivu. E sad, ono što je problem kod većine srpskih pisaca fantastike i horora jeste to što je njihova vizura u većini slučajeva “everyman” vizura. Oni kao da se trude da njihovi likovi budu što normalniji, što običniji, i kao da pritom namiguju čitaocu sa strane. Komentari i vrednosti tih likova su komentari i vrednosti normalnih osoba – što u hororu ponekad i može da prođe, pošto ne tvrdim da u svakom horor romanu priča treba da bude iz perspektive ne znam kakvih ekscentrika i ludaka – ali za priču koju sam ja želeo da ispričam nije mi bio potreban taj prosečan, normalan, užlebljen lik. Zapravo je i poenta romana upravo u iskakanju iz rutine, da ono što se smatra normalnim postaje naprasno nenormalno, i da sa druge strane ono što se smatralo nenormalnim postaje nova normalnost. Stvari se okreću naglavačke, i bilo kakva sigurnost koju pretpostavljaju uobičajene uloge oca, brata, sina, muža, ljubavnika, profesora, političara, ulazi u udvajanje, dubliranje, mutaciju. Zbog toga sam ja svesno izgradio lik, koji sam, mazohistički prema sebi, a sadistički prema čitaocu, beskompromisno odbio da učinim simpatičnijim, duhovitijim, i bez obzira na povremene humorne epizode, nije bilo tog tipičnog srpskog vickastog namigivanja. Zbog toga sam, kada je roman izašao iz štampe čak bio i iznenađen vrlo pozitivnim feedbackom. Verovatno je da su se mnogi saživeli sa tim i takvim likom, koji ja uopšte nisam ciljano gradio da bilo kome bude simpatičan! Da budem konkretniji, ogradio sam se od bilo kakvog suđenja o njemu, što je još jedna boljka loše žanrovske literature – kada pisac implicira čitaocu kako treba da se oseća i da reaguje. Na kraju, možda je prepotentno reći da sam tom i takvom vizurom nečiju svest promenio, ali sigurno je da sam, makar privremeno, stavio ljude u jedan pogled koji nije konvencionalan i svakodnevan, a da li je iz tog ugla neko video nešto novo i bio mi zahvalan, ili mu je u tim metaforički skrojenim cipelama bilo neudobno, ostaje otvoreno pitanje.

FS: Da li planiraš nastavke Naživog? Da budem konkretniji, možda ne nastavke u konvencionalnom smislu reči, već one koji bi se dešavali u istom univerzumu kao “Naživo”? Tebi je idol Lavkraft, koji je, kao što je među njegovim fanovima poznato, imao tu meta-priču čije je fragmente svakim svojim sledećim radom postepeno otkrivao. Da li ti imaš nesto slično u planu?

DO: Imam… ali ne bih voleo da u ovom trenutku previše otkrivam. U pogovoru drugom izdanju sam objasnio dosta toga. Međutim, ono što je zanimljivo je, da sam ja takođe tek u Prištini shvatio o ČEMU mi je zapravo roman! Ja sam do tada imao zaplet, scene, ideje, neki osnovni sklop, početak-sredinu-kraj, ali sam tu širu sliku, konotacije i simboliku, shvatio tek tokom beskrajnih sati noćnog dežurstva, kada sam imao priliku da dugo budem sam sa sobom bez ikakvog ometanja, osim onog… da kažem, “odozgo”, sa neba kojim su krstarili NATO avioni i rakete i nosili smrt koja mi je bukvalno non-stop visila nad glavom. Tako da, ukratko rečeno, postoji jedna mnogo šira priča čiji je “Naživo” samo deo – a odnosi  se na temu okultnog rata, ili  uopšteno, ezoterične pozadine svih naših ratova.  Nju planiram da proširim u svom sledećem delu koje već ima naslov – zvaće se “Prokletije”, i dešavaće se većim delom na kosovskom delu Prokletija. A inače, jedan deo te šire priče,  ili da kažem “mitosa” (eto, da pozajmimo termin Lavkraftovog posthumnog izdavača Augusta Derleta), nalazi se i u mojoj priči “Jama”, koja je deo zbirke priča “Apokalipsa”, koju je Goran Skrobonja objavio 2011. godine. Ona direktno nije vezana ni za jedan od likova romana, već su ta dešavanja vrlo bliska onome što je u “Naživom” opisano.

FS: Veliki deo tvog dosadašnjeg rada odnosio se na teoriju horora, čija je kruna svakako doktorska disertacija “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj knjizevnosti”. Napisao si mnoštvo eseja, književnih i filmskih kritika objavljivanih u uglednim domaćim (ali i stranim) časopisima i enciklopedijama. Da li se po tebi promenio odnos domaće intelektualne elite prema hororu? Kako uopšte tvoje kolege profesori i intelektualci, reaguju na tvoju odluku da čitav svoj radni vek posvetiš jednom tako prezrenom i prokaženom žanru, koji se i dan danas, na neki način bori za svoju egzistenciju i akademsko priznavanje?

DO: Na akademskom nivou odnos je u tom smislu i dalje vrlo stidljiv, i uopšteno se fantastici pridaje vrlo malo pažnje.
Što se horora tiče, sa prvim delom tvoje konstatacije se ne bih složio, jer je on svoju egzistenciju na knjižarskim policama već odavno stekao i odbranio, postavši jedan od onih sine qua non. Sa druge strane, da budem iskren, tema ovog žanra se kod nas nije potezala, u smislu pravljenja nekog naučnog skupa, gde bi neko mogao da javno iznese kontra tvrdnje, pa da se pokrene dikusija. Ono što ja mogu da kažem, iz pozicije nekoga ko već 15-ak godina objavljuje eseje u domaćoj periodici, što uže stručnoj, književnoj, što u popularnim časopisima, niko mi nikada nije odbio tekst, ili rekao “znaš šta, taj horor, to ipak nije za nas”. Ja sam, čak i na nekim konkursima za esejistiku dobijao nagrade za eseje sa temama iz horora, na koje niko nije gledao kao na “horor-esej”, već je to bio legitimni književni esej, na legitimnu književnu temu. Tako da, mislim da se opšta svest, podjednako kod šire publike sa jedne, i akademske javnosti sa druge strane, polako menja, a smatram da će u tom smislu, od svega što sam do sada napisao, najkrupniji učinak prozivesti moj pomenuti doktorski rad. On je, naglasio bih, za domaće istoričare književnosti od posebnog značaja, jer se između ostalog u njemu definiše osnovna terminologija horora, pošto (moram to istaći) neki od tih termina nisu do sada ni bili uvedeni kako valja u srpski jezik, niti su postojali u važećim leksikonima književnih termina. Pored toga, on opisuje nastanak i razvoj horora u okvirima angloameričke književnosti u kojoj je rođen i u kojoj  je dao svoje najvrednije i najuticajnije izdanke. Dakle, obzirom na tu opštu, generalnu sliku koju sam pružio, verujem da će sada, a naročito nakon njegovog objavljivanja, biti daleko lakše i jednostavnije da se o tim temama piše i da će možda nekoga ova tema  zaintrigirati, inspirisati i povući  da se usredsredi na neki određeni aspekt, na različita čitanja, iz feminističkog,
sociološkog, ili nekog drugog ugla.

FS: Važan i unikatan rad, ne samo u domaćim okvirima, rekao bih za istoriju svetske književnosti uopšte.

DO: Vidiš, ništa u istoriji horora nije slučajno, i upravo je to ta perspektiva koja je kod nas nedostajala u retkim ozbiljnijim pokušajima  esejističkog i kritičkog bavljenja njime, a odnosi se na nedovoljno smeštanje u  bilo kakav kulturni i istorijski kontekst. Uzmimo primer “Frankenštajna”, koji se u svim dosadašnjim analizama uvek povezivao sa Prometejem i starom Grčkom, ali nije se dovoljno obraćala pažnja na engleski romantizam, na Šelija, na Bajrona i na samu klimu u kojoj je taj roman rođen. Ili kasnije, kada sam pisao o “Drakuli”: bilo je potrebno staviti ga u kontekst drugih viktorijanskih romana fantastike, osvrnuti se na činjenicu da je u razmaku od 10-15 godina nastalo nekoliko ključnih dela kao što su: “Doktor Džekil i mister Hajd”, “Slika Dorijana Greja”, “Ostrvo doktora Moroa”, “Nevidljivi čovek”, “Drakula”, tih 5-6 fundamentalnih, može se slobodno reći mitova, romana koji su praktično stvorili neke arhetipove. I kada se njihova uzajamna povezanost uzme u obzir, rekao bih da je taj i takav komparativistički i kontekstualni pristup jedna od ključnih novina koje je moj doktorski rad doneo.

FS: Našu publiku, osim običnih fanova svih vrsta fantastike, čini i mnoštvo onih koji potajno gaje nade da bi u bliskoj ili skorijoj budućnosti mogli da se probiju nekim žanrovskim proznim delom. Zarad njih, reci nam čemu  danas može da se nada neki mlad pisac horora po pitanju prijema u izdavačkim kućama? Kakav je odnos izdavača prema ovom žanru?

DO: To zavisi od vrste horora koju neko piše. Trenutno je horor, ne kao kategorija, već više kao sama  reč nešto što i dalje nosi sa sobom loše konotacije i što se uglavnom u marketingu izbegava. Čak i ako neko napiše horor, to se kod nas neće reklamirati kao horor, i neće na polici pisati “novi horor roman tog i tog autora” . Čini se kako je ova reč još uvek stigma, i generalno, tek treba razbiti opštu svest da je to nešto što je namenjeno morbidnim, perverznim umovima, da to čitaju nekakvi posebni čitaoci, sektaši, satanisti i tome slično. Sa druge strane, danas recimo imamo romane poput “Konstantinovog raskršća”, najveći bestseler u poslednjih nekoliko godina koji se, bez obzira na jake elemente horora, takođe nigde ne reklamira tom odrednicom. Možda se negde pomene reč vampir u gomili svih drugih motiva koji su tu prisutni: partizani, četnici, Nemci, Konstantin, Hrist u tom kvaziistorijskom denbraunovskom konceptu koji je preslikan u Srbiju i koji se, nažalost, do sada pokazao kao uspešna formula za štancovanje novih pisaca. Zahvaljujući tome, sada imamo slučaj da se pojavljuje gomila romana po toj formuli i klišeu, sa alternativnim istorijskim tokovima i autentičnim istorijskim ličnostima koje sreću razne, vampire i duhove, i koji su delovi milenijumskih urota što sežu do Rima, Grčke, Egipta, a prelamaju se bez izuzetka preko srpske teritorije. Ja imam jedan ironičan, i pomalo posprdan stav prema tom trendu koji, ruku na srce, u nekoj varijanti možda i može dati neke valjane rezultate, ali bojim se da je u ovom našem slučaju nedovoljno promišljen, i da više predstavlja marketinšku kategoriju, negoli nešto što je autentično i relevantno u književnom smislu. 

FS: Koliko je pored problema tog trenda, na žanrovskoj sceni i u izdavačkim kućama profilisanim za žanrovsku književnost prisutan krug ljudi koji kontroliše i filtrira ono što će biti izdavano? Više puta si na svom blogu kritikovao tu praksu “tapšanja po ramenu”, i više puta su se na njemu pojavljivale prilično oštre kritike nekih domaćih žanrovaca posle kojih se gotovo zaključuje da oni ne znaju da pišu, iako su uspevali da budu objavljeni.

DO: Ti pisci imaju određen nivo pismenosti ali, uopšteno, mislim da ne postoji recept sa uspeh, niti postoji recept za objavljivanje. Pomenuću primer kada sam, spremajući se da kritički sasečem jedan vrlo slab roman koji je izdala izvesna domaća izdavačka kuća (ne želim da pominjem konkretna imena) saznao da oni traže novac od svojih autora, što me je prilično pokolebalo u nameri. Oni dakle prvo raspišu nešto što nazivaju konkursom, gde svako očekuje da, ako bude pobednik, kao nagradu dobije objavljivanje knjige. Istina je – nagrada jeste objavljivanje, ali o trošku samog autora. Tako da je to, recimo, jedna od opcija koje se danas nude – ako želiš da platiš, možeš dobiti pečat izdavača, a u stvari si platio iz sopstvenog džepa.  Sa druge strane, može se učiniti ono što sam ja uradio sa drugim izdanjem “Naživog”: da se odrekneš “pečata” određene izdavačke kuće i da objaviš samostalno autorsko izdanje, a da ga onda prodaješ kako znaš i umeš, preko blogova, interneta, komisiono preko knjižara i sl. U svakom slučaju, ako očekuješ slavu, bogatstvo i tako nešto, šanse za to u Srbiji su veoma male, osim ukoliko se ne radi recimo o ovoj denbraunovsko-stoijljkovićevskoj formuli. Ako to uspeš da solidno napišeš, i pritom imaš  “kvaku” tipa “drug Tito je bio vampir”, na koju će ljudi da se hvataju, kao što Stojiljković ima četnike kao “good guys” ili srpske vitezove kao fantasy junake, ili ako imaš uopšte bilo kakvu političku konotaciju – pošto Srbi, čak i kad je žanr u pitanju jednostavno ne mogu bez politike – onda možda imaš čemu da se nadaš.

FS: Na kraju, da li si ikada razmišljao da u cilju pomaganja nekim mladim talentima održiš seminar, ili kurs kreativnog pisanja, na kome bi mogao da im preneseš svoja iskustva i zanatsku veštinu?

DO: Oduvek sam bio skeptičan prema tome. Mene niko nije učio da pišem, i ne verujem da se na seminarima tog tipa nešto bitnije može izmeniti. Ono u čemu je suština, je nešto što se ne može ni predavati, ni učiti, a to je “attitude”. Suština horora i suština književnosti je u “attitude-u”. Ako ti nemaš izgrađen stav, pre svega prema sebi samom, a onda prema lokalnoj zajednici u kojoj se nalaziš, pa u najširem smislu i prema svetu, kosmosu, i to ne u smislu tirada koje ćeš plasirati na stranicama svojih romana kroz likove koji drže govore, već da se između redova vidi kako ti imaš stav koji je konzistentan, tvoj, ne nešto što si odnekud preuzeo ili su te naučili na časovima veronauke, nego da se radi o odnosu prema stvarnosti koji je relevantan…onda je to prava stvar a to se ponavljam, nigde i nikako ne može naučiti!

 

Razgovor vodio: Andrija Maslać