World @Spark

Meninos de rua – nevidljiva deca

Za većinu ljudi, Brazil dodje kao prava oaza slobodnog duha. Mesto gde mogu da pikaju fudbal, kuliraju na plaži i igraju sambu od jutra do mraka. Ipak, s vremena na vreme iz Brazila stignu prilično uznemirujuće vesti o korupciji, oružanim obračunima i siromaštvu. Svi smo gledali Cidade de Deus/dos Homens, Tropa de Elite 1 i 2 (ako niste, brže bolje u obližnji video klub, ako to još postoji…) i možemo da zaključimo da dom najpoznatijeg karnevala na svetu može da bude vrlo zajebano mesto. Korumpirana policija, gangsteri koji nesmetano nose kalašnjikove na ulici i bande nimalo bezopasne dečurlije, svi su našli mesto u ovoj sredini koja se dijametralno razlikuje od Kopakabane i tekstova na travel sajtovima.

favela Paraisopolis je zidom odvojena od bogatog dela grada

Činjenica je da Brazil, najveća i najmnogoljudnija zemlja i najveća privreda u Južnoj Americi i Karibima, ima vodeću ulogu u regionu, ali to ne znači da su ga zaobišle standardne boljke Trećeg sveta. Članica BRIC-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina), kao posledicu ubrzanog ekonomskog razvoja, ima jednu od najvećih razlika izmedju bogatih i siromašnih u svetu. 1% stanovništva kontroliše preko 50% bogatstva zemlje, dok donja polovina preživljava sa manje od 10%. Nezaposlenost, siromaštvo, industrijalizacija, širenje favela oko velikih gradova, povećana stopa kriminala su sve posledice nejednakog prosperiteta. Sve ovo pospešuje i činjenica da je gradsko stanovništvo vrlo mlado te nasilje i kriminal ne zaobilazi ni najmladje. Siromaštvo vodi nasilju i raspadanju porodica. Veliki broj dece je bez jednog ili oba roditelja. Nepismenost je veliki problem. Manje od pola dece koja upišu osnovnu školu je i završe. Izlečive bolesti i neuhranjenost svake godine odnose više od 100.000 života dece mladje od 5god. (Prisilan) dečiji rad je česta pojava.  Milioni dece od 10 do 14 godina rade na ulici ili u vrlo lošim uslovima. Prostitucija dece je  takodje prisutna. U većim gradovima postoje čitave mreže za prostituciju koje eksploatišu maloletnike.

Svi ovi problemi su donekle prikriveni. Nailazimo na njih kada zagrebemo po površini brazilskog društva. Jedna od očiglednih posledica nemaštine u Brazilu su tzv. meninos de rua – masa dece koja živi (preživljava), radi i (u nekim slučajevima) gospodari ulicama. Njihov tačan broj ne postoji, ali se procena kreće od 2 do čak 14 miliona. Oni sa osnovnim znanjem portugalskog (ili google   translate-om) će primetiti da se meninos prevodi dečaci. Upotrebljava se i criancas de rua  (criancas-deca), ali dosta redje. Razlog je da devojčice čine oko 10% ove grupe i za njih se retko vezuje kriminalno ponašanje kao što je slučaj sa dečacima. Većina se bavi prostitucijom.

S obzirom na veliki broj dece, mora se napraviti razlika izmedju dece na ulici i dece od ulice. Deca na ulici preko dana rade na ulicama i plažama velikih gradova. Prodaju voće ili cigare, čiste cipele, zaradjuju na bilo koji način i uveče se vraćaju kućama gde dele zaradu i na taj način pomažu roditeljima. Ipak, ljudi prave malu razliku izmedju njih i dece od ulice. Najčešće odbegli iz sirotinjskih i popravnih domova, zlostavljani, napušteni od roditelja, deca od ulice, vrlo rano, su prepuštena sebi. Većina ima negde neku rodbinu, ali sa njima je retko u kontaktu. Osnovna jedinica im ubrzo postaje grupa vršnjaka kojoj se priključuju. Snalaze se kako znaju i umeju, od prošenja po ulicama, prostitucije do džeparenja i oružane pljačke. Zajedno lutaju ulicama Brazila i polako se utapaju u gradsku pozadinu. Otud i naziv „nevidljiva deca“. Pred njima je malo izbora. Hranu kopaju po kontejnerima. Spavaju gde stignu (na plaži, trgovima, po hodnicima, itd.). Krenu sa prošenjem i vrlo brzo predju na džeparenje i otimanje. Droga (svake vrste, od lepka, trave, rohipnola, do neizbežne koke i u zadnje vreme heroina) ubrzo postaje deo njihove svakodnevice koja je ispunjena maltretiranjem, prebijanjem i zatvaranjem ne samo od strane policije, već i prodavaca, gangstera i starije dece.

lepak pomaže da se suzbije strah te lakše spavaju i trpe glad

Ova problematika nije vezana isključivo za Brazil. Na Haitiju je skoro svako deseto dete de facto rob u domovima bogatijih porodica. Gradovi Kolumbije i Bolivije su daleko opasniji, a u Gvatemali bolest i neuhranjenost su daleko veći problemi. Ulična deca su sveprisutna u celoj Južnoj Americi. Ono što izdvaja Brazil je što se ne očekuje da njegova ulična deca dožive punoletstvo. U velikim gradovima je raspisana nagrada od pedesetak dolara za svako ubijeno ulično dete. Otud i esquadrao da morte – odredi smrti koji uz podršku lokalnih bisnismena i političara noću učestvuju u akcijama „čišćenja“ grada. Odredi se smatraju odgovornim za većinu ubistava maloletnika u velikim gradovima. Ne nailaze na otpor policije (veliki broj članova odreda su aktivni ili bivši policajci) i javnosti koja ih vidi kao odbranu od dečjih bandi. Odrede finansiraju i dileri koji se na taj način rešavaju dece koja previše znaju o njihovim „poslovima“.

Tokom noći 23. jula 1993., u Riu, grupa tinejdžera je ubijena na trgu ispred crkve Kandelarija. Sedamdesetak dece je živelo i spavalo na trgu. Crkva im je pomagala, davala im hranu, ćebad i bila mesto za savetovanje. Ipak, početkom 90ih, stopa kriminala u tom kraju je bila visoka (kradja, prodaja droge, prostitucija). Prilikom hapšenja jednog maloletnika, grupa policajaca dolazi u sukob sa decom koja uspevaju da ih oteraju kamenicama. Te noći policajci, sa još par ljudi, dolaze do trga i otvoraju vatru na decu koja su spavala. Osmoro je poginulo, a samo dvojica su osudjena za zločin (od toga jedan policajac). Deset godina pre toga, sličan incident bi izazvao samilost javnosti i osudu policajaca. 1993. reakcije su bile ravnodušne pa čak i odobravale napad. Ulična deca su tretirana, u najboljem slučaju, kao štetočine. U najgorem, kao pretnja po javnu bezbednost. Skoro 20godina posle Kandelarija masakra, stvari su se malo promenile.

sećanje na poginule

U Brazilu vlada trend uzimanja zakona u svoje ruke. Odredi uživaju jaku podršku stanovništva. U Sao Paulu ih zovu justiceiros – donosioci pravde. Sve ukazuje na prezir i nepoverenje prema policiji koja je loše plaćena, obučena i opremljena i pre svega vrlo neefikasna. Zakon, u ovom slučaju, odmaže situaciji. Pritvaranje maloletnika je moguće samo ako su uhvaćeni u toku samog prekršaja. Kazne su pri tom zanemarljive. Samo teži prestupi (oružana pljačka i ubistvo) iziskuju zatvorsku kaznu koja ne prelazi tri godine. Stoga maloletnici, u neku ruku, imaju privilegovan položaj koji zajedno sa dilerima obilato koriste. U velikom broju slučajeva prolaze nekažnjeno ili pak preuzimaju krivicu za tudje prekršaje.

Sve strane svakog dana nesvesno ponavljaju svoju rutinu. Klinci lutaju plažama i ulicama centra grada koji je pun bogatih gradjana i turista. U sred bela dana pronalaze žrtvu, veća grupa dece se niotkuda pojavljuje, prete noževima i polomljenim bocama, uzimaju šta mogu i istom brzinom se raspršuju i nestaju. Kasnije dele pare od kojih kupuju hranu, patike, travu, lepak… Uveče se skupljaju u veće grupe da bi se odbranili od starije dece, gangstera i odreda, ali i da bi se lakše kretali po gradu gde nastavljaju da pljačkaju i otimaju. Ako je ko uhvaćen, izvedu ga pred sudiju koji preporuči savetovanje i u roku od 48sati će se naći ponovo na ulici. Policajci, slabo plaćeni, poniženi i nemoćni se priključuju odredima i noćima love decu koji vide kao napast koju treba očistiti iz grada. Od ubistava koje počini policija, u pojedinim gradovima, 20% žrtava su maloletnici. Retko je ko kažnjen. S druge strane, nemali broj policajaca strada od ruke te iste dece. Kad se tu uključe i biznismeni koji propadaju zbog pljački i razbojništva, lokalni političari koji obećavaju smanjivanje stope kriminala i kriminalci od kojih je većina odrasla na ulici, onda u toj priči se odavno ne može napraviti razlika izmedju dobrih i loših momaka. Sve strane danonoćno obitavaju u večitoj sivoj zoni gde se konstantno prepliću snalaženje, preživljavanje, iživljavanje i ravnodušnost.

U Brazilu postoji gomila organizacija (državne, privatne, nevladine, crkvene,…) koje se bave uličnom decom. Sam Rio sadrži preko 500, ali većina nije preterano uspešna. Neke (pre svega državne) su jednostvno neefikasne, dok pojedine „privatne fondacije“ služe kao paravan za nezakonite radnje (najčešće trgovina drogom). Kao rezultat, mali broj dece uspe da se izvuče sa ulice. Oni koji dožive dvadesetu čeka isto. Društvo ih ne tretira drugačije. Marginalizacija se nastavlja i na njih se obraća pažnja samo u slučaju nekog većeg incidenta (pljačke, otmice, pucnjave). Procenjuje se da će 2020. Brazil imati oko 300miliona maloletnika od kojih će trećina odrastati u krajnjem siromaštvu. Zato se ne može očekivati da će se situacija bitno promeniti. Na brojku s početka 21.veka koja iznosi oko 1000 ubijenih maloletnika godišnje gledaće se sa optimizmom.

Autor: Danilo Obradović