Filmski skener

Serđo Leone: Saga o Bezimenom – I deo

Serđo Leone (1921 – 1989) reditelj, scenarista i producent čije ime čak i najpovršniji gledalac filmova, američkih ili uopšte, vezuju za „špageti“ vesterne koji su ga i proslavili i kojima je ušao u svet filma gde će ostati zapamćen kao jedna od njegovih nezaobilaznih figura.

Odrastao u profilmski orjentisanoj porodici, uz oca reditelja Vinćenca Leonea, vrlo je rano ušao u svet filma. Provodeći dane u studijima ili na prirodnim objektima, Leone je upoznao tehnologiju filmskog posla do detalja. Znao je sve o kablovima, mikrofonima, objektivima, kamerama, rasveti, šminki itd. Upoznao se sa svim fazama montaže, provodio sate u salama za sinhronizaciju… Leone je u svojstvu asistenta režije sticao praktičnu sigurnost uz autore poput Marvina Leroja, Raula Volša, Vilijama Vajlera i Freda Cinemana. Krajem 1950-ih počinje da piše scenaria i preuzima režiju filma „Poslednji dani Pompeje“ (Gli Ultimi giorni di Pompei, 1959) pošto se reditelj Mario Bonard razboleo. Prvi samostalno režiran film Il colosso di Rodi (1961) je bio epik koji nije privukao mnogo pažnje. Potom je radio kao asistent na Oldričevom filmu „Sodoma i Gomora“ (Sodomah and Gomorah, 1961) gde mu je pošlo za rukom da toliko iznervira reditelja (kog su inače smatrali sasvim opuštenim tipom) te ga je ovaj otpustio. Pošto je bio nezaposlen, Leone je krenuo da piše scenario za The Magnificent Stranger koji će kasnije postati Per un pugno di dollari („Za šaku dolara“,1964) – početak „dolarske trilogije“, koji je izazvao je pravu revoluciju. Njegova vestern trilogija sa Istvudom kao bezimenim strancem u koju spadaju još „Za dolar više“ (Per qualche dollaro in piu, 1965) i „Dobar, loš, zao“ (Il buono, il brutto, il cattivo,1966), vrlo je zanimljiv primer igranja jednog opsednutog tipa koji je obožavao i dobro poznavao Divlji zapad i taj „mitski“ period američke istorije između kraja građanskog rata i početka XX veka. On je toliko voleo američki film, najviše naravno vestern, da ga je želeo spoznati i sa druge strane. Po njemu mit postaje večan tek kada ga srušiš u prašinu. I stvarno, Leone svojski ruši, uzdižući vestern kao žanr u vreme kada on u svojoj postojbini polako zamire, dajući mu tako mogućnost da ponovo vaskrsne.

Njegovi filmovi postaju istraživanje mitskog sveta koji je stvorio. Za razliku od mnogih reditelja, on prosto ne ponavlja ista ubeđenja na različite načine. Svaki sledeći film uzima iste likove i istražuje ih dublje.

„Ni Šekspir nikada nije bio u Italiji niti u Danskoj pa je napisao Romea i Juliju, Otela, Hamleta – najbolja dela svih vremena“.
Tako se branio Leone kada su ga napadali da njegovi vesterni nikada neće biti dobri filmovi,jer on nikada nije bio na Zapadu. U Italiji nije bilo Zapada, kauboja, konja i bandita na granici. Itaijanski vesterni nastaju iz ljubavi prema mitu, ili jednom rečju amerikanofilije. Holivudski vesterni su nastali iz mita, a italijanski iz mita o mitu.

Ono što je Leoneu pošlo za rukom je da u svojim „špageti“ vesternima kao niko pre njega stvori novi svet. I ne samo svet već i antiheroja koji će ući u legendu, postati jedna od slavnih  ikona filma – Il Nessuno – Bezimeni junak ili Stranac. Svi tako manje više pamtimo Istvuda iz „dolarske trilogije“, iako on u svakom delu ima ime koje nosi svoje značenje. U  „Za šaku dolara“ Istvudov lik se zove Džoi, iako ga niko tako ne oslovljava, u „Za dolar više“ je Monko, a u „Dobar, loš, zao“ je Blondi.

Kada je „Za šaku dolara“ postigao neočekivani uspeh na blagajnama, a Leone dobio šansu da radi novi film, producenti su znali da je najava za sledeći film morala da bude upečatljiva, da privuče gledaoce. S obzirom da je Istvudov lik očigledno bio najupečatljiviji ,odlučili su da bezimeni junak postane „zaštitni znak“. I tako Bezimeni postaje ikonografska figura i to marketinški odlična. Kampanja koja je promovisala sva tri vesterna koristeći lik čoveka bez imena je jedna od najuspešnijih u istoriji što dokazuje i zarada: „Za šaku dolara“, 3,5 miliona, „Za dolar više“, 5 miliona i „Dobar, loš,zao“, 6 miliona dolara.

Ovo je više nego dovoljan dokaz kako su jedan reditelj i jedan glumac izgradili nov lik koji se do tada nije sretao i učinili da njegov stil, moralni kodeks i izgled postanu upečatljiviji od bilo koje druge stvari u filmu.
Da bismo shvatili šta je privuklo toliki broj obožavalaca ovog lika, treba se prvo osvrnuti na zapad Serđa Leonea i šta je zapravo Bezimeni u tom svetu.

Zapad Džona Forda ili Hauarda Hoksa je za Serđa Leonea područje u kome istražuje sopstveno setno, komično, groteskno i nadrealističko viđenje života. Leonea ne interesuje šta se  moglo zbiti ili šta se zbilo na Zapadu više od bilo kakve koncepcije površinske stvarnosti u njegovim filmovima. Leoneovi vesterni: „Za šaku dolara“, „Za dolar više“ i „Dobar,loš,zao“ se mogu okarakterisati kao komična noćna mora o životu.
Njegovi „špageti“ vesterni su često osuđivani zbog prevelike stilizacije, brutalnosti i eksplicitnog nasilja, za šta su tada osuđivana uglavnom sva ostvarenja ovog žanra, počevši od Korbučija i Salime pa do Valeria.

Leoneov svet je postavljen za „međuigru“ muškog stila suočenom sa užasom smrti. Smrt briše čoveka. U tom svetu ljudi su odvratni, a pravi heroji su neznatno manje zli od negativaca. Čovek koji umire je gubitnik. Vrednost čoveka je sposobnost da preživi, da se smeje smrti. Ovo pak, nije gorka poenta Leoneovih filmova. Smrt je  manje važna nego način na koji se čovek suočava sa njom. Leone je izvršio revoluciju anti heroja, povećao broj ubistava, snimao scene jezivog premlaćivanja i groteskno uznemirujućeg masakra. Pošto su mu američki vesterni sa previše govora dosadili hteo je da ubrza stvari. Njegovi likovi više kažu, rekavši manje. Umesto rečima, on govori slikom. Likovi ćute, gledaju, a onda pucaju.

Dominantna tema nije više borba izmedju usamljenog pojedinca  i negativnih sila prirode i zajednice, već težnja, jurnjava za novcem. Glavni likovi su delikventi kao i u Holivudskim vesternima, ali su ovde dospeli u prvi plan i postali protagonisti. Ono što ih čini privlačnim u očima publike nije viteštvo ili velikodušnost, mudrost ili genijalnost. Ovi mizantropi koji jedino hrle za novcem su radikalan kontrast.

Ono što je Leonea najviše nerviralo u tradiciji vesterna je što su glavni likovi uvek morali da budu dobri momci, lepi, zavodnici, obučeni kao modeli. Vestern se nije mogao zamisliti bez žene, a glavni junak pribegava nasilju samo zato što mora, iako moralno ostaje protiv njega. Kao što su Leoneove priče potekle iz mita o mitu, tako i njegovi likovi nastaju kao rekcija na likove iz prethodne tradicije vesterna, kao klonovi klonova.
„Ja sam želeo da uvedem junaka negativca, prljavog, neobrijanog koji izgleda kao ljudsko biće i kom nije strano nasilje koje ga okružuje.“
„Dobar momak“ za Leonea je svestan vrste sveta u kome se nalazi. Blago je ironičan, distanciran, skoro ga zabavlja groteskni svet ljudskih prilika koje ubija kao muve, iako zna da to nema nikakvog učinka – svet koji stalno rađa zlo koje on ne može stići da uništi. Iako „dobar momak“ traga za materijalnim priznanjem – novcem, čini se da nema ničeg posebnog što bi sa njim hteo da učini. Više ga interesuje život u određenom stilu, pokazivanje ostalima kako da žive, kako se suočiti sa opasnošću bez straha i ako je potrebno, kako umreti. U ovom smislu on postaje skoro mitski lik koji opstaje, novi Hrist koji pruža način kako se suočiti sa životom. Istvudovo pojavljivanje iz dima i preživljavanje Ramonovh hitaca je režirano kao mistično iskustvo da bi se uznemirio ubica. Važnost stila i ironičnog odmaka od smrti može se videti kada Istvud u filmu „Za šaku dolara“ kaže čoveku koji pravi mrtvačke sanduke da spremi tri, samo da bi mu se kasnije izvinio kada ubije četvoricu. Ili, kada u „Za dolar više“, brojeći leševe Indijevih bandita primeti da mu nedostaje jedan, baš u trenutku kada mu se ovaj približava sa leđa; on se okreće se i ubija ga, Mortimer ga pita ima li problema, a on mu sa smeškom odgovara da je u trenutku pomsilio da ne zna da računa.

Ravnodušna potraga „dobrog momka“ za materijalnim dobrom može se dovesti i u vezu sa  nedostatkom interesovanja i za bilo kakva druga „uživanja“ pa i tako za seks. Ta nezainteresovanost  se vezuje za njegov asketski stil i distanciranost od običnih ljudi. Ni u jednom od Leonovih filmova „dolarske trilogije“, „dobar momak“ ne pokazuje ni minimalan interes za žene. Jedina stvar koja čini se emocionalno dodiruje „dobrog momka“ je opasnost koja preti porodici. Porodica je u Leoneovim filmovima jedina stvar vredna očuvanja, ali je njegov svet strašno mesto na kom samo nekoliko porodica opstaje.

Autor: Maja Todorović