Andrej VidovićNauka

Jungova Senka: svačije tamno “ja”

“Kako drugačije bi čoveku palo na pamet da podeli kosmos po analogijama dana i noći, leta i zime, na svet svetlog dana i svet tamne noći naseljen mitskim monstrumima, ukoliko nije imao prototip takve podele u samome sebi.” (Karl Jung – “Psihološki aspekti arhetipa majke”)

Od svih susreta koji prožimaju čovekovu egzistenciju, najbolniji, najdramatičniji, najpotresniji je – susret sa samim sobom. Ovo nije eterično buncanje neke pseudo-nauke, već jedan od prvih postulata najvažnijeg događaja za života pojedinca – individuacije (samoostvarenja).  Između ličnosti kakva jeste i kakvom se predstavlja leži prostran bezdan ispunjen tamnim tonovima jedinstvene seni osobina. Osobina kojih se svest odrekla.

Arhetipski pojam Senke u Jungovoj kosmogoniji simbola, zlokoban je i opresivan samo ukoliko ga tumači i pokreće ograničena, sputana psihologija. Istina je, doduše, da su u njoj zamandaljene i pohranjene sve one karakteristike koje se ne usuđujemo prepisati sebi – a vrlo nam pripadaju. Nagoni, želje i crte karaktera od kojih, zaziremo, strahujemo – i, ergo, preziremo – crte koje, pokatkad, iscrtavaju našu bit konturama kojih se sramimo. Kada se govori o čovečijim “mračnim stranama” – zapravo su posredi šaptaji o Senci.

“Sve psihičkog porekla ima dvostruko lice. Jedno gleda ka napred, jedno ka nazad. Ambivalentno je i, stoga, simboličko, kao i sva živuća stvarnost” (Psihologija i alhemija)

Svoju dominaciju svesni ego brani od nasrtaja svega što prepoznaje kao deo sveukupne ličnosti, a što je vredno prezira i osude. Nije reč samo o minornim, beznačajnim falinkama na građi ličnosti već i o praiskonskim (svesti nepoznatim) težnjama i nagonima, pozornicama za istinske drame srca, veće od onih koje održavaju u teatrima, kako je govorio sam Jung. Senka je drugi ego, antipod, “zli blizanac” Persone – svesnog, prihvaćenog dela ega, takoreći veštački očišćenog raznim mehanizmima projekcije od svih negativnosti koje bi narušile idealizovanu sliku o nama samima. U Personi je sadržano sve ono sa čime se ego drage volje poistovećuje.

Prepoznavanje Senke u drugome inicira vrlo interesantan emotivni odgovor. Sve one neželjene osobine koje ego prepozna kao svoje u drugoj osobi uzokruju vrlo snažan stav  antagonizma ka toj osobi. Da li ste već osetili da ste, bez nekog očevidnog povoda, iziritirani samim postojanjem određene individue u vašem životu? Vaša podsvest je u njoj detektovala svoju Senku – svoje objekte gnušanja i “ustupila” joj vlasništvo nad njima.

U stvarnosti, kada se govori o Senci ne može biti reči samo o zloćudnoj sklonosti ličnosti kojoj se mora stati na put pri izbijanju na površ. Nesumnjivo, kako Marie-Louise von Franz sudi, Senka uzima oblik sitnih slabosti, ali i “mučiteljskih duhova” – agresije, neobuzdane želje za prestižom, zavisti…No, mimo toga, reči može biti o prosto neprilagođenim energijama koje su inače opšteprihvaćene kao benigne – energije kreativnosti koja je neusmerena, na primer. Koliko i realnost, i snovi i vizije su plodno tle za susret sa Senkom.

Odnosom ignorisanja ili poricanja Senke čini se “medveđa” usluga psihološkom sastavu ličnosti. U prvom slučaju, njen demonski dinamizam će kročiti kroz otvorene vratnice svesti. U drugom će se množiti, ostavljena bez nadzora, potcenjena. Senka ima tendenciju da se ispolji vrlo neprijatno, naglo i silovito kada je ličnost pod velikim psihičkim opterećenjem, u trenucima zaslepljenosti sujetom ili besom. Određen sled događaja i stimulusa mogu biti okidač takve (re)akcije. Takva ekspresija – parapraksa, u društvu “proslavljena” kao “frojdovska omaška” – je navala nesvesne želje ili misli koje su vapile za artikulacijom, radeći iz pozadine na vrednosnom i misaonom sistemu individue. U naivnosti mladosti, Senke su daleko transparentnije negoli u odraslom dobu, kada teške maske umešnih obmana kojima ovladamo mnogo uspešnije kamufliraju zrele Senke.

“Sve u sebi nosi senku, a što je manje integrisana u svesni život, to je crnja i gušća” (Psihologija i religija)

Hijeronimus Boš – Poslednji sud

Žarko Trebješanin ustvrđuje da, “što je radikalniji, ekstremniji stav to je ekstremnija i Senka, suprotan stav u nesvesnom” (Rečnik Jungovih pojmova i simbola). Ovaj “tamni, otcepljeni deo ličnosti, formiran u podsvesti” je sistem karakternih crta koje, tek kada se implementiraju u ličnost upoznavanjem sebe, daju raskošnu emulziju svih dimenzija sopstva: svest spoznaje istinu dvojakosti u svemu, proširuje se sa samopravičnosti na težnju ka objektivnosti; okoštalosti nestaje i postepeno je zamenjuje fleksibilnost, novostečena otvorenost i potpunija spiritualnost.

Ovaj arhetip je globalna činjenica makar koliko i lična. Nesumnjivo je lako dijagnostikovati kolektivnu Senku svake nacije, rase, etničke klase ponaosob – pa čak kompletne ljudske vrste. Kada je Garrison Keillor rekao da je konflikt ono u čemu nalazimo umetnost, pogodio je u srž i stvaralaštva kao takvog i kao ogledala naše psihe koja u naboju suprotnom od svog nalazi privlačnosti prvog reda. Svedoci smo sve otvorenijeg i masovnijeg iskazivanja Senke u obredima popularne kulture koji ne priznaju granice, poput maskarade Samhaina (Noći veštica). U visokoj kulturi, bavljenje njome je i načinjanje dramatičnih tema i večnih pitanja straha od konačne kazne, poput triphiha slikara Hijeronimusa Boša. Doktor Faust podaje se svojim egoističnim mehanizmima neutažive želje za znanjem i zadovoljstvima sklapajući sporazum sa samim donosiocem svetla i tame, prometejevskim kradljivcem vatre, đavolom. Istorijski slučajevi spaljivanja “opasnih” književnih i umetničkih dela nije ništa drugo do opresije onoga što određena ideologija i autokratija vidi kao pretnju – kao vlastitu Senku ka kojoj se bes, po pravilu, ispoljavao na neistomišljujućem.

“Ne postaje se prosvetljen zamišljanjem figura od svetla, već pravljenjem tame svesnom.” (Filozofsko drvo)

autor: Andrej Vidović