Jovana BabićMusic Loop

Emilie Autumn – Gothic Lolita

emilie-autumn

Neo-Ofelija

Verovatno postoji više načina da osetite atmosferu viktorijanskog doba, ali jedan od efektivnijih je Emilin – kako ga sama naziva – viktoriandustrijal, satkan od muzike i priča ovog istorijskog perioda, koje je Emili kao mala upijala u svakom slobodnom trenutku. Kada je imala četiri godine, počela je da svira violinu, i iako se ne seća zašto je baš ovaj instrument tražila od roditelja, kroz šalu napominjući da je verovatno mislila da se radi o nečemu nalik poniju, dobro pamti da se nije razočarala kada je i dobila traženi poklon. Nekoliko godina kasnije, shvatila je da želi da postane svetski poznata violinstkinja, kao i to da se devetosatno vežbanje na dnevnom nivou kosi sa školskim obavezama, pa je rešila da se istih oslobodi. Zarad zacrtanog uspeha, svesno je odabrala da je posmatraju kao čudaka i da ostane i bez ono malo prijatelja koje je do tad stekla. Edukaciju u kućnim uslovima, između violinskih seansi, osmislila je kao čitanje svega što joj je palo pod ruku, a neprikosnovenu poziciju među svim tim knjigama imao je Šekspir, za koga kaže da je jedini čovek kojeg bi ikada mogla da voli. Vremenom se snabdela zavidnom kolekcijom simfonijske, kamerne, džez muzike, kao i opera, i počela da piše poeziju iako joj tada nije bilo ni na kraj pameti da se bavi pevanjem. Ono čime je, međutim, želela da se bavi, bilo je sviranje, pa je sa 18 godina upisala Univerzitet u Indijani. Ne lezi vraže, njega je takođe nakon dve godine napustila, s obzirom da profesori nisu imali razumevanja za njeno shvatanje scenskog nastupa, uprkos tome što je ona bila ubeđena da nijedna scenska odeća ili ponašanje na sceni ne može da vređa ni publiku ni autora komada koji izvodi.

Let The Record Show

Posle bega od konzervativizma koji se u klasičnoj muzici (kod nekih) podrazumeva, osnovala je svoju izdavačku kuću i izbacila album klasične muzike On a Day: Music for Violin & Continuo koji je iskomponovala još sa 17 godina, a snimila, kako mu samo ime kaže, za jedan dan. Emili, koja je rođena u Los Anđelesu, a detinjstvo provela u Malibuu, čije su more i priroda u velikoj meri razvili njen slobodni duh, 2001. otputovala je u Čikago, kako bi snimila EP Chambermaid, ali kada su je oduševili tamošnja muzička scena i sistem javnog prevoza, odlučila je da ostane. 2003. kompletno sama snimila je konceptualni album Enchant, mešavinu baroknog trip-hopa i fantasy rocka, koji je nastao još u njenim tinejdžerskim danima. Na promociji ovog albuma, Emili je pozvala Courtney Love da svojim vokalom i violinom doprinese snimanju njenog prvog samostalnog albuma America’s sweetheart, a potom i krene sa njom na turneju. Nakon saradnje sa još nekim umetnicima, tri godine kasnije, došao je red na njen drugi studijski album Opheliac, omaž autodestruktivnim ženama, koji je naziv dobio po Hamletovoj Ofeliji, sa kojom se Emili poistovećuje. Ovaj album je Emili doneo širu popularnost, budući da je prvi koji je doživeo svetsku distribuciju, a ubrzo mu se pridružio i EP Liar/Dead Is the New Alive, sa remiksima pesama sa Opheliaca ali i novim materijalom. Drugi instrumentalni album Laced/Unlaced usledio je 2007. zajedno sa kompilacijom A Bit o’ This & That. A onda, posle pet godina pauze, singl Fight Like a Girl, 11. aprila najavio je Emilin novi em istoimeni album, koji ženama treba da pokaže njihovu snagu koje često nisu svesne.

The Art of Suicide

Ako Šekspirova dramatičnost i mistika Edgara Alana Poa, mogu da se objedine sa stimpank atmosferom, inovativnošću elektronike i odlučnošću roka, onda je to uspela Emilie Autumn. Neki bi taj nivo virtuoznosti pripisali urođenom talentu, ali ona insistira (ili priznaje?) da tu postoji nešto više od toga. Emili boluje od bipolarnog poremećaja, za koji se nepogrešivo pobrinula genetika, budući da od iste bolesti pati i njena majka, dok joj je otac bio šizofreničar. Zahvaljujući OCD-u, Emili se bori sa halucinacijama, naglim promenama raspoloženja i insomnijom, za koje kaže da joj pružaju drugačiji pogled na život. Sa nacrtanim srcem na obrazu, koji je čuva od uroka i roze kosom na glavi, Emili priznaje da je smešna, što joj se čini kao mnogo zdraviji stav od toga da pokušava da bude normalna. Ona potpuno otvoreno priča o svojim psihičkim problemima, koje je na svoj način uspela da pobedi: „Više bih volela da nemam poremećaj koji imam, jer bih verovatno bila mnogo srećnija, ali sam uspela da izvučem najbolje iz njega: on mi plaća račune i nisam mogla bolje da mu se osvetim.“

Nakon turneje sa Kortni, Emili je 2004. zatrudnela, ali pošto je bila prestravljena idejom rođenja deteta, abortirala je. Nakon toga pokušala je da izvrši samoubistvo zbog čega je završila na lečenju. Kao mala Emili je bila zlostavljana, pa čak i silovana kad je imala šest godina, zbog čega kaže da je ideju o samoubistvu imala praktično celog života. To joj se oduvek činilo kao logičan način za obustavljanje patnje, a kada je došla do tačke da je samo disanje, razmišljanje i stanje budnosti bole, rešila je da svoje suicidne ideje i realizuje: „Međutim, to se zvanično smatra postupkom ludaka i nas koji se tako ponašamo zatvaraju u ludnicu kako bi nas izlečili – što naravno ne urade.“

Dead Is the New Alive

Njeni nastupi umnogome prevazilaze ono čime se muzičari inače bave na sceni ne bi li začinili svoju umetnost. Bez brodvejskih performansa u kojima joj pomaže prateća grupa barokno obučenih devojaka, Emili ne može da zamisli ni sam nastup ni svoju muziku, budući da dok komponuje pesme, unapred zna i gde će u trenutku njihovog izvođenja stajati na bini, i šta će u tom trenutku raditi.

2010. izdala je autobiografiju The Asylum for Wayward Victorian Girls – iako njen sadržaj mnogima nije odgovarao. Svoju knjigu bazirala je na dnevniku koji je crvenim kreonom vodila za vreme boravka u bolnici, sa ciljem da ljudima približi svoj jedinstveni pogled na svet. U planu joj je i mjuzikl koji će raditi po svojoj knjizi a priznaje i da, koliko god to čudno zvučalo, njena muzika polako postaje da bude u službi priče koju ima da ispriča: „Niko ne voli ozbiljna predavanja. Kada u bilo koju priču uključite zabavu i seksualnost, to je već druga stvar. Sve što radim – to smo ja i moja priroda. Sve je u podvojenosti i kontrastu: ja živim 16 života u jednom.“

I to kako!

autor: Jovana Babić