Filmski skener

Cloud Atlas

Gde početi sa filmom koji, ne samo da su režirala tri režisera, već u sebi sadrži 6 segmenata koji  na prvi pogled nemaju nikakvih dodira? Dakle, reći nešto o ovakvom delu, se pokazuje kao prilično nezahvalan zadatak.

Priča nam je prezentovana iz 6 delova koji niti su povezani niti se dešavaju u istoj epohi. Tako nas film šeta od 1849. godine i putovanja mladog advokata Adam Ewing ( Jim Sturgess), preko 1936, gde se upoznajemo sa mladim muzičarem Robertom Frobisherom (Ben Wishaw) i njegovim ljubavnikom Rufusom Sixsmithom ( James D’Arcy), kroz San Francisko 1975.godine u pratnji novinarke Louisa Rey (Halle Berry), pa u sadašnjosti gde upoznajemo  postarijeg izdavača Timothy Cavendish (Jim Broadbent), a seleći se u distopijsku budućnost srećemo genetskog fabrikanta Sonmi 451 (Doona Bae). Na kraju nam se predstavlja  post-apokaliptična budućnost na Havajima u društvu Zachry Bailey ( Tom Hanks ) i njegovih saplemenika.

Nijedna scena u filmu  ne traje dugo, omogućavajući nam da se osvrnemo na druge vremenske periode  kao i da malo bolje upoznamo kako se svi ovi stranci međusobno prepliću kroz doba. Svi likovi iz svih segmenata se pojavljuju kroz druge priče samo u drukčijom formi i ulozi.

Nisam ljubitelj recenzija koje previše otkrivaju o priči jer mislim da to otklanja čar  samog dela, a i neku ruku obesmišljavlja samu potrebu otkrivanja priče. Neću mnogo dalje pričati o priči filma, osim da vam mogu reći da je film baziran na knjizi David Mitchell. Da se, kao što sam prethodno naveo, u svim segmentima pojavljuju likovi iz prethodnih segmenata,samo u drugim ulogama,  tako da preko potrebnu konekciju između segmenata film upravo pronalazi kroz to ponovno pojavljivanje samih glumaca kroz epohe, a da takodje namerno unosi reference na segmente u okviru ostalih segmenata. Kroz sve epohe se pojavljuje i beleg koji aludira na reinkarnaciju.

Nije baš najasnije. Ovakva suluda naracija, po mom skromnom mišljenju, ni ne zahteva neka objasnjenja, iako vapi za njima, jer je beskorisna. Ono što mogu da kažem je da nijednom mi nije bilo dosadno prilikom gledanja ovog poprilično dugog filma. Umetnost je definitivno igra i kao takva zahteva dozu originalnosti i ambicija, koju ovaj film svakako pokazuje. Segmenti takodje prave reference na neka poznata dela sedme umetnosti, negde namerno a negde samom narativnom strukturom.

Pacifička avantura mladog advokata nas dosta podseća na Spilbergov Amistad. Istraživanje novinarke tokom sedamdesetih nas uvodi u poznate vode filmova o teorijama zavera, dok nas sadašnjost malo podseća na Beg iz Kukavičjeg gnezda ali sa humorističkim primesama. Tu moram  da dodam da je upravo segment o peripetijama vremešnog izdavača Cavendish-a po meni najzanimljiviji segment. Izuzetno zanimljiv i zabavan. Jim Broadbend krade celokupan šou svojom ulogom. Budućnost je prepuna referenci na Soylent Green. Od ostalih glumaca bih izdvojio mlađanog Ben Wishaw, koji očigledno ove godine nije mogao da izabere bolje filmove da se pojavi. Između ovog i Skyfall, sa sigurnošću se može reći da je jedan od najboljih novih zvezda današnjice i da ako nastavi sa ovakvim odabirom uloga očekuje ga blistava karijera. Hugo Weaving, Susan Sarandon i Hugh Grant su odlični u svojim sporednim ulogama.

Jedan prijatelj mi je spomenuo po završetku filma da ne voli pamflete ni u kakvom obliku. Nije da se ne slažem, ali moram da priznam da generalno nemam problem sa nametljivošću autora.  Čak konkretno ovaj film nije po meni toliko nametljiv koliko sam očekivao da bude. Liberalan definitivno ali u granicama koliko se može smatrati mogućim kada se zna da je jedan od režisera promenio pol i da je upravo ovakav film za njega sigurno ličan.

Ukratko, jedan smeo  i haotičan  film izuzetne raskoši.Ne odičan ali dobar film. Što se ne može reći za većinu njegovih modernih parnjaka. Valjda i to nešto govori o samom filmu a i stanju u industriju filmske zabave.


Autor: Marko Pajić