Filmski skener

Serđo Leone: Saga o Bezimenom – II deo

Per un pugno di dollari- Za šaku dolara

 Kada je po prvi put pogledao Kurosavin film Yojimbo(1960), Leone je odmah rekao da želi da uradi takav vestern. I to je i učinio.

Pošto je Leoneov prvi film bio gotov 1964. godine kritičari su ga upoređivali sa klasičnim Holivudskim vesternom. Prva razlika koju su primetili bio je bezimeni heroj, njegov stil života, način na koji on opstaje, kako se kreće po peskovitim prostorima Španije, uz karakterističnu režiju, upotrebu muzike, akcioni zaplet skrojen od nekoliko klimaksa, vrlo nasilan, povučen ka ironiji, uz neobičan humor.

Kurosava je inspiraciju za Yojimboa pronašao u Amerilčkom trileru Dašila Hameta Red Harvest, a Leone je odlučio da priču „vrati“ na mesto sa kog je i potekla.

Tako Leone samuraja koji žvaće parče drveta, ne pokorava se nikome i samo čeka priliku da izvuče mač, pretvara u bezimenog junaka koji nosi šešir preko očiju, puši, a jedna ruka mu je uvek na njegovom „Coltu“.

Iako nikada nije bio na zapadu, Leone je znao kako da gradi svog junaka, vodeći se upravo primerom Šekspira. Leone ne pominje Šekspira tek tako. Ako pogledamo malo bolje videćemo da njegov Bezimeni ima karakteristike Hamleta. Jer, Leone je bio ubeđen da bi Šekspir pisao odlične vesterne da se rodio u to vreme.

Kao što ni Šekspirov Hamlet nije samo o „truloj Danskoj“, tako ni njegovi vesterni nisu „o divljem Zapadu“, tako da sve optužbe da on nije dostojan da pravi film o tome, da je samo „preveo“ Kurposavu i sl., odmah padaju u vodu. Leoneovi likovi su zaista njegovi, a ne Kurosavini, jer su mu kultularno bliži.

Postoje brojne reference koje ukazuju na to da je Leone ipak svog junaka približio zapadnom svetu: Bezimeni dolazi na svojoj mazgi u grad poput Isusa koji ulazi u Jerusalim, njegovo „prikivanje“ na znak ispred kantine, prisustvo na poslednjoj večeri Rojo klana, obilje krstova, grobova i kovčega. Sve su to jasni simboli zapadnog sveta. Isto tako možemo videti da je Leone njegovom Bezimenom namenio ulogu Arhanđela Gavrila čija priča je očito parabola. Postoje i reference na komediju del arte i karnevalsku tradiciju koje su tipično italijanske tvorevine. Sličnosti se prepoznaju u heroju varalici, neobičnom isticanju jela i pića, parodiranju smrti, likovima koji su „viši od života“, grotesknom realizmu lica bandita… Našao je i vezu između marioneta tradicionalnog sicilijanskog pozorišta. „Naravno, okruženje je različito, ali su motivacije ljudskih bića jednostavne, a situacije se ne menjaju“, govorio je Leone. Primarna motivacija Arleikna u komediji del arte je hrana zbog koje on služi dvema porodicama, ali i kada je dobije, on je gleda, divi joj se i ne jede je. Tako je Bezimenom motivacija novac, dolar. Ali ne dolar kao novac koji će se odmah potrošiti, već novac kao nagrada, kao nešto što se mora posedovati. U tradicionalnom vesternu novac se ulaže u nekretninu, stoku, zemlju ili  jednostavno služi za kocku. Ovde novac nije za ulaganje niti za svakodnevno trošenje. On je  predmet obožavanja. Kada ga  pitaju:“Zašto ovo radiš za nas?“, on odgovara: „Pet hiljada dolara.“  i pruža otvorenu šaku, ali nama se čini da on nikad ne potroši ni dolara.

Leone ističe da mu je američki vestern „Šejn“(Shane,1959) Džordža Stivensa, u kome  misteriozni stranac spasava jednu porodicu, bio stalno u glavi kada je mislio o svom junaku. Osim ,,Šejna“ kada je reč o junacima i njihovim odnosima, uticali su još Dmitrikov Warlock(1959), Fordovi filmovi My Darling Clementine (1946) i The Man who Shot Liberty Valance(1962), Hoksov Rio Bravo(1959) i Menov Winchester ’73(1950).

Bezimeni živi sam i putuje sam. Kada mu Rojo govori da mora da spava kod njih ako misli da bude dio bande, on mu dune dim cigarte u lice i kaže: „Vi ljudi mi uopšte ne delujete privlačno.“ „Vi ljudi“ su, ispostavlja se, nasilna nemilosrdna grupa siledžija koji ga posle prebija smejući se. Čak ni žene nisu dalje odmakle od njegovog pogleda na ljude što vidimo kroz njegov odnos prema Konsuelo (vođi grupe) i Marisol. Kada prvi put upozna Marisol on je, streknuvši, slučajno udari u lice, poput adolescenta koji ne može da dodirne nikoga na prirodan način ili da pokaže osećenja.

Leoneov San Migel je surovo mesto. Porodica je jedina stvar prema kojoj Leone, a tako i njegov junak imaju obzira ili saosećanja. Porodica je u centru akcije, ali ipak na kraju mora da ode, jer San Migel nije mesto za podizanje deteta. Odnos Bezimenog prema porodici ga približava dobru, za razliku od Rojovih koji pucaju na dete, što ih eksplicitno odvaja kao zlo.

Kada Marisol, u trenutku kada im daje novac i govori im da beže, upita Bezimenog zašto sve to čini, on joj odgovara: „Jednom sam znao nekoga kao što ste vi i niko im nije pomogao.“ To je jedini momenat kada se Bezimeni vraća u prošlost i ujedno gotovo sve što ćemo o njoj saznati. Taj bezimeni revolveraš koji je pucao prvi, o kome ne znamo ništa osim brzine kojom je potezao, „prazan“ je poput čistog lista hartije, postajući tako prostor za projekcije bilo koje vrste: ideološke, socijalne, etičke, etničke; projekcije koje je on mogao izdržati i ostati to što jeste, bezimen i neobjašnjiv. Jer nijedno tumačenje, bilo pozitivno ili negativno, blago ili ekstremno, nije umanjilo privlačnost takvog junaka za publiku. Legendarni junak može se izdrati i to ne zato što je legendaran sam po sebi, nego zato što je heroj. Sve ostalo učinila je publika.

Njegova ironičnost prema svetu i smrti ga izdvajaju od ostalih. Kada planira da izazove borbu među porodicama Rojo i Bekster, on kaže čoveku koji pravi kovčege da spremi tri komada. Onda odlazi do Beksterovih koji su ga pre toga tukli i smejali mu se. Oni mu se rugaju i govore da u gradu nema mesta za propalice kao što je on, da se kupi i odlazi sa svojom  mazgom. Stranac im kaže da se njegovoj mazgi neče dopasti što joj se rugaju, ali ako se lepo izvinu da će je možda nagovoriti da im oprosti. Njegov pogled pada na Beksterove koji vade pištolje, ali ne pre nego što on opali. Okrene se i mirno kaže čoveku: „Četri kovčega, moja greška.“

Ovaj primer je više nego dovoljno dobra slika da bi se dokazalo da Leone nije samo preveo Kurosavin film. Bezimeni ima svoj stil: mešavina tehničkih veština, „teške rečenice“, ćutanje tj. „ne reč“ su ono što ga čini posebnim i u odnosu na Holivudski vestern i odnosu na Kurosavinog samuraja i ono što će ga učiniti nezaboravnom filmskom ikonom.

Kada je došlo vreme da se bira čovek koji će odigrati ulogu Bezimenog, Leone je hteo da to bude Amerikanac. Prvo su mu predložili da to bude Ričard Harison, ali je Leone to odbio jer je ovaj tražio dosta novca. On je želeo Henrija Fondu za tu ulogu. Čak mu je  poslao i englesku verziju scenarija. Međutim, Fondin agent je smatrao da ne treba da zamara Fondu takvim „glupostima“ i vratio je scenario rekavši da nisu u mogućnosti da sada rade na tome. Sledeći na listi su bili Džejms Koburn i Čarls Bronson. Koburn je tražio previše novca, a Bronson je rekao da je to najgori scenario koji je ikada pročitao. I tako je stigao do Rowdy Yatesa – Klinta Istvuda. Ono što je Leonea prvo fasciniralo kod Istvuda je, kako je on to nazvao, njegova „lenjost pokreta“.

Bezimeni je tako dobio i lice, a nesporno je da je Istvud radeći sa Leoneom mnogo doprineo građenju lika.

Mala brada, pončo šešir, prsluk od ovčije vune, cigareta, braon čizme i izlizani teksas. Uloga je bila pisana za mnogo starijeg čoveka pa je prva promena bila prilagođavanje lika Istvudu.

Leone kaže da je Istvud bio na početku isuviše sofisticiran i mlak pa je morao da ga učini divljim.

„Kada su pitali Mikelanđela šta je vidio u bloku kamena, on je rekao: Mojsija. Isto bih i ja odgovorio, samo unazad. Kada sam prvi put video Istvuda video sam jednostavno mermerni blok. A to je ono što sam tražio.“

Istvud je tražio od Leonea i da improvizuje sa dijalozima. Leone mu je to dopustio videvši da su replike prirodnije, a i da je ponekad bolje da junak ništa ne kaže nego samo  pogleda, kao što je to Istvud znao.

Kada je završen, The Magnificen Stranger je morao da dobije novo ime. Nešto značajnije, nešto što će ga izdvojiti od ostalih „špageti“ vesterna tog vremena. Tako je  nazvan Fistful of Dollars – omiljeni način plaćanja Bezimenog.

Autor: Maja Todorović