Miloš RaičevićStrip Zona

VESELI ČETVRTAK – POSLEDNJA NADA STRIP SCENE SRBIJE

Urednik edicije Veseli Četvrtak

Urednik edicije Veseli Četvrtak

Pre četiri godine, svi ljubitelji devete umetnosti bili su jako skeptični kada se jednog četvrtka, nekako niotkuda, na kioscima pojavio Zagor. Opet sa numeracijom #1, i opet nova ekipa entuzijasta koja bi da oživi strip scenu u Srbiji. Svi su mislili da nova izdavačka kuća neće izdržati ni do dvocifrenog broja. A onda se desilo pravo čudo: pored Zagora, svakog četvrtka je i ostatak družine iz edicije Boneli redovno posećivalo kioske. Ne samo da im to nije bilo dosta, već su krenuli i sa kolekcionarskim izdanjima Zagora i Dilan Doga, pa čak i izdavali po dva stripa na nedeljnom nivou. Danas se čini da je pronaći strip na kiosku sasvim normalna stvar, ali na početku 2008. godine, to i nije bilo baš tako. Jedan od glavnih krivaca što se danas veselimo svakom četvrtku jeste i Dušan Mladenović, glavni urednik strip edicije Veseli četvrtak, sa kojim smo popričali na temu devete umetnosti u Srbji:

FS: Kako danas izgleda strip scena Srbije u odnosu na ono vreme kada ste rešili da je bilo dosta i da je vreme da se neke stvari pokrenu sa mrtve tačke?

DM: Uh, ne preterujmo sa najavom, za početak. Ja sam samo silom prilika prvi među jednakima u našoj maloj redakciji. 🙂 Promenila se situacija, definitivno. Mi smo za ove četiri i kusur godine objavili preko 400 različitih izdanja, što nam sad već deluje kao najnormalnija stvar. Maltene podjednako kao što je najnormalnije otići na kiosk i kupiti strip koji je izašao te nedelje. Oni čije pamćenje dobacuje dalje od pet godina unazad znaju da je tada sama priča o kupovini stripova na trafikama bila ili plod (jugo)nostalgičnih prizivanja uspomena ili naučno­-fantastična priča sumanutog čoveka. Naravno, osim što su se kolekcionarima popunile police našim izdanjima, volim da mislim da je VČ privukao nove čitaoce, ali i podstakao neke ljude da se sami upuste u izdavaštvo, pa tako danas poznavaoci domaće strip scene u šali kažu da trenutno ima više izdavača nego čitalaca… Nažalost, veliki deo izdavača koji danas funkcionišu nije u mogućnosti da radi tiraže veće od 500 ili 1000 primeraka svojih strip izdanja i da samim tim bude „konkurencija“ nama na kioscima. Što nikako nije dobro. Ali hajde, bar sa sigurnošću možemo da kažemo da strip scena postoji i da nije masovna halucinacija, jer šta god da jeste, sigurno se ne radi o nečem masovnom.

FS: Sa kojim ste se sve problemima suočavali?

DM: Lično, najveći problem sa kojim se i dalje borim je jutarnje gmizanje iz kreveta i odvlačenje na posao. Sa druge strane, radim verovatno najbolji ne-politički posao u zemlji i nemam nikakvo pravo da se bunim, zar ne? Problemi su enormni, očekivani, neočekivani, pritajeni, rešivi, nerešivi, depresivni i van svakog razuma. Ne bih da se ovo pretvori u naricanje nad tužnom sudbinom okruženja u kom smo se našli, ali stvarno ih ima neviđeno mnogo. I možda je bolje da čitaoci ne znaju za njih, jer postoji opasnost da im gorka istina pokvari ugođaj čitanja omiljenog štiva. Kad bih počeo da kukam o ekonomskom uređenju, mafijaškim sistemima, distributivnim problemima, dugovanjima, neuljudnosti, netoleranciji, nerazumevanju, bahatosti, amaterizmu, neobrazovanosti, nepismenosti, infantilnosti, plati koja kasni (a onda ti je još i smanje!), generalnom neinteresovanju bilo koga za nešto što se zove strip, i ljudskoj gluposti, uopšte, to nas nikud ne bi odvelo, pa zato hajde da se bavimo isključivo rešavanjem problema kako koji nailazi, a ne da razmišljamo o njima. Radimo i vrebamo, i tražimo pravi put.

FS: Za kojim junacima su ljubitelji stripa u Srbiji najviše patili?

DM: Verovatno za Alanom Fordom, ali mi ne objavljujemo dogodovštine grupe TNT, pa nećemo da pričamo o tome. 🙂 To je serijal koji je s razlogom u narodu postao više od stripa, ali verujem da nije zbog samog glavnog junaka dobio kultni status, već zbog prevoda i adaptacije pokojnog Briksija. Svejedno, činjenično stanje govori da je Zagor najpopularniji strip junak među Srbima, dakle mora biti da im je on najviše falio. Istina, tu su i Diznijevi stripovi, pa je možda najtačniji odgovor da su Miki Maus i ekipa bili oni za kojima su deca najviše patila. Setimo se samo onog terora pod nazivom „Oproštaj od Diznija“ koji se početkom devedesetih sprovodio nad omladinom i zbog kog su deca plakala, vrištala i odbijala da idu na spavanje.

Zabavno je to koliko se danas među ljubiteljima stripa javlja fanatizam (koji je možda nastao upravo zbog tog dugog vremenskog perioda bez stripa na kioscima?), što najbolje vidimo po pismima koja dobijamo. Dakle, sad već možemo da apelujemo na Ministarstvo zdravlja da ne dopusti da se ista situacija ponovi, jer nedostatak stripova očigledno pogubno utiče na zdravlje nacije. Recimo, u tim dopisima svaki drugi čitalac je ubeđen da:

  1. On zna o stripu više od izdavača (čak i onda kad, npr, prizna da je strip otkrio tek kad je „Veseli četvrtak“ počeo sa radom);
  2. On zna tačno šta bi „dobro išlo“ kod publike (iako kao potvrdu za tu proročku tvrdnju ima samo činjenicu da je video na internetu da to nešto postoji);
  3. On zna bar još tri čoveka koji misle isto što i on, što samo po sebi njegovu teoriju čini vrhunskom istinom;
  4. On zna da je izdavač zao, bezobrazan, gramziv, da ne radi posao „iz ljubavi“, već iz čiste bahate namere da dozida još jedan sprat na svojoj vili na Dedinju, kako bi tu posadio još jedan olimpijski bazen, da namerno neće da izdaje više od jednog stripa nedeljno i da je, pre svega, loše ljudsko biće.

FS: Od novih junaka koje ste krenuli da izdajete, a koje do sada nismo imali prilike da čitamo, ko je stekao najviše fanova?

DM: Sad bih ja trebalo da kažem: „Sve je divno! Čitaoci su jedva dočekali da im se ponudi nešto novo, i da se ne insistira samo na reprintima starih serijala!“ Međutim, nije tako. Uopšte. Ispostavlja se da su novi junaci interesantni samo uskom krugu ljubitelja (tu se vraćamo na onu priču o 500 kolekcionara), a praksa je pokazala da se vremenom i taj krug rasipa. Konkretno, novi serijali „Bred Beron“ i „Dampir“ su flopnuli. „Dampira“ smo početkom ove godine morali da ugasimo kao kiosk ediciju na četrdesetom broju (toliko dugo se izguralo isključivo zbog naše sulude ideje da nešto novo može da prođe), a „Bred“ je, na radost svih, krajem avgusta doživeo svoj poslednji broj, doduše kao što su autori i zamislili, jer se radi o mini-serijalu. „Dampir“ će nastaviti svoj životni vek iduće godine, ipak u formi kolekcionarskog izdanja za tih 500 čitalaca (ili koju stotinu manje) koji su bili spremni da mu daju šansu, a „Bred Beron“, iako završen, nastaviće da živi kroz, takođe kolekcionarsku, „Specijal“ ediciju sa pričama od po 240 strana. Što je, iskreno, poražavajuće. Dešava se upravo ono što smo mislili da ćemo moći da izbegnemo: zarobljavanje stripa u male tiraže, dostupne samo najvećim ljubiteljima koji posećuju specijalizovane knjižare.

FS: Kako su čitaoci odreagovali na strip verzije sjajnih tekstova Franca Kafke, Viktor Iga i ostalih?

DM: Otvoriću dušu i na ovom pitanju. Čitaoci su odreagovali… onako. Ni tamo, ni ‘vamo. Prodao se određeni broj primeraka, ali još toliki nije. Izostale su bilo kakve reakcije, što može samo da znači da se nije svidelo ni ljudima koji su ih kupili. Možda je bila isuviše apstraktna pomisao da će to nekoga zanimati. Franc Kafka („U kažnjeničkoj koloniji“), Viktor Igo („Poslednji dan na smrt osuđenog“) i Edgar Alan Po („Ubistva u Ulici Morg“) u stripu? Pa ljudi neće da čitaju to ni u knjigama. Zanimljivo je da se Po prodao bolje od svojih drugara u nevolji, ali bizarno je to da je Ministarstvo kulture procenilo ova izdanja kao nedovoljno bitna da se nađu u bibliotekama. Toliko o svemu.

FS: Posle izdavanja kolekcionarskih izdanja Zagora, Dilan Doga, Mister No-a i Teks Vilera, da li će čitaoci u Srbiji uskoro možda moći da očekuju i Martija u tom formatu?

DM: Ne ove godine. A iduće neće ni biti (godine, je li), jer pričaju da nam predstoji smak sveta krajem ove. Šta smo uradili, uradili smo. 🙂

FS: Koje su neke od najzanimljivih poruka podrške koje su stigle u redakciju?

DM: Zvučaće kao fraza, ali svaka poruka podrške znači. Isto kao što svaki napad koji nije na mestu boli. Sve nam je simpatično i drago: razred jedne osnovne škole koji nam pošalje grupnu zahvalnicu, novopečeni roditelji koji fotografišu svoju bebu kako čita „Dilana Doga“, autor porno ilustracija koji svako malo pita da objavimo njegov strip, vojnici u rovovima, baš svi ludaci po krovovima, italijanski kolekcionari koji žele da imaju egzotična srpska izdanja u svojim kolekcijama, naši ljudi rasejani po svetu kojima znači da čitaju omiljeni strip na svom jeziku… Ima, doduše, i pretnji smrću, paljenjem redakcije, vožnjom kolima sa porno glumcem, ali i poziva na večeru iz jednog sela u Vojvodini. Ne javlja se mnogo devojaka, doduše. 🙁

redakcija

Ekipa Veselog Četvrtka ispred svog HQ

FS: U Hrvatskoj su nedavno ugasili neke jako popularne stripove, da li je opravdvana bojazan da skoro oporavljena strip scena u Srbiji može opet da zapadne u krizu?

DM: Dalo bi se diskutovati o tome koliko su popularni ti stripovi, ako se već stalo sa njihovim izdavanjem. Takođe, zavisi od toga da li pod skoro misliš da se scena skoro pa oporavila, ili da je nedavno oporavljena. 😉 Svugde je ista situacija i svugde je kriza, bila ona ekonomska ili moralna. Sve je na staklenim nogama i može sutra da se sruši. Ne treba ništa uzimati zdravo za gotovo, to mora da nam bude jasno. Domaća strip scena je debelo u krizi čim postoji samo jedan, uslovno rečeno, veliki izdavač kao što smo mi i čim ne postoji veći izdavač koji finansira proizvodnju domaćih stripova. Mislim da je cela iduća godina (ako je bude, naravno:) prelomna i da će se tu događati velike stvari. Ili da će sve propasti. Buahahaha…

FS: Dakle nema bojazni da jednog četvrtka odemo do trafike i ne nađemo novi broj omiljenih junaka?

DM: Nada umire poslednja. 🙂 Ne može se reći da je situacija previše dobra. Recimo, ako se uporedi prodaja naših izdanja iz ove i iz naše prve godine, ljudi bi se zaprepastili koliko se zapravo na koži oseti kriza. Kad se uporedi koliko smo albuma izdali u našoj drugoj, a koliko u ovoj godini, ja se zaprepastim i rastužim. Imali smo tu veliku seču pre dve godine, kad smo usporili gomilu izdanja na tromesečni ritam. I ne, to nismo uradili zato što smo pakosni i volimo da nanosimo bol drugim ljudima, već zbog objektivnih tržišnih okolnosti. To je valjda svima jasno. Ne znam samo da li je jasno i onima koji u četvrtak kupe naš nov strip, skeniraju ga, i u petak već okače na forume, da svako može slobodno da skine. A posle, kad sve propadne, ti isti će možda kukati i kriviti nekog drugog za sve.

FS: Pre neki dan završio se sajam knjiga, da li su vaši verni čitaoci i posetioci sajma doživeli neka iznenađenja po pitanju novih junaka i edicija?

DM: Opet, voleo bih da izletim sa super seksi prijavom o pet novih edicija, deset novih albuma, domaćim strip serijalom, novim kiosk edicijama, da kažem kako sam na minulom sajmu obelodanio dogovorenu italijansko srpsku koprodukciju filma „Dilan Dog u Beogradu“ i šta još sve ne. Ali bilo bi nepristojno da lažem. Na ovogodišnjem Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga ponudili smo publici nove brojeve naših kolekcionarskih edicija. Dakle, iz štampe su izašle nove knjige „Biblioteke ZAGOR“, „Biblioteke DILAN DOG“, „Biblioteke TEKS“ i „Biblioteke MISTER NO“. Plan je bio da se konačno pojavi i dugoočekivani strip album „Valkira“, nastavak mitološko nibelunškog epa „Zigfrid“ Aleksa Alisa, ali nas je štamparija izdala u poslednjem trenutku, a kako nismo hteli da rizikujemo mogućnost da usled brzine, trke, frke, panike nešto ne ispadne kako treba, bili smo primorani da odložimo to izdanje. Ne zadugo, sva sreća, jer ga očekujemo spremnog za prodaju do kraja novembra. I na kraju, kao najdrži biser, privilegovani čitaoci su premijerno mogli da kupe četvrti broj naše kiosk edicije „Talični Tom“ u epizodi „Talični Tom protiv Pinkertona. Iz budućnosti nam je stigao i devetnaesti broj „Zagor Odabranih priča“, koji je u zvaničnu distribuciju otišao tek u novembru (kao i „Talični Tom“), i to je bilo to za ovaj put. Malo je to, viče neko iz gomile? Prijatelju, pa to je skoro 3000 strana stripa koje naša mala redakcija priprema u pauzi između redovnih izdanja koja se na vreme pojavljuju svakog četvrtka. Treba imati malo obzira i biti realan. 🙂

Na kraju, želeo bih da iskoristim ovaj deo za želje i pozdrave, i da pohvalim redakciju Frenzy Sparka na entuzijazmu, trudu i profesionalnosti koje ulažu u ovaj časopist. Hvala što ste posvetili prostor stripu, redovni smo čitaoci i uvek jedva čekamo sledeći broj! 😉

Intervju vodio: Miloš Raičević