Filmski skener

Serđo Leone: Saga o Bezimenom – IV deo

Il Buono,Il brutto,il cattivo – Dobar,loš,zao

Zanimljivo je da je ovaj, po mnogima kultni i najbolji Leoneov „špageti“ vestern, nastao po priči producenta Alberta Grimaldija i to smišljenoj za nekoliko sekundi, kada su Amerikanci ponudili novac za treći film o Bezimenom.

U početku, Leoneu se nije dopalo što mu se mešaju u posao, ali kada su on i scenarista Lućano Vinćenconi počeli da rade na scenariju, ideja mu se sve više sviđala. Naime, Vićenconi je došao na ideju da spoje istorijske elemente građanskohg rata sa „avanturističkim duhom“ tri junaka, tako da se oni prepliću na nenametljiv način. Naziv se odnosi se na tri glavna lika: lovca na ucenjene glave – Bezimenog, odnosno Blondija (Istvud), unajmljenog ubicu – Angel Eyes(Li Van KLIf)i meksičkog bandita Tuka – Tuco Benedieto Pacifico Juan Maria Ramirez(Eli Valah). Vreme je građanskog rata (radnja se dešava između 1861.-1862.) koji je film učinio epik vesternom.

Za građenje same priče Leone je dosta koristio dokumentarnu građu, čitao knjige o građanskom ratu i znao o njemu više nego li većina Amerikanaca. Prikazujući logor Severnjaka on je želeo da pokaže da nisu samo gubitnici radili ružne stvari. Istovremeno su ti logori aluzija na nacističke logore sa Jevrejskim orkestrima. Komedija del arte je bila jedna od referenci kojim se Leone služio gradeči junake – ne postoji pravi heroj oličen u jednom junaku, kao što ga nema nu u Leoneovom filmu. Sa jedne strane, Leone je hteo da demistifikuje značenja tri prideva: dobar, loš i zao, a sa druge, da prikaže apsurdnost rata. Ključna fraza iz filma koja dosta govori o Leoneovom stavu prema ratu je kada Istvud i Valah dođu do severnjačke vojske koja čuva most: „I’ve never seen so many men wasted so badly“.

Svoje glavne likove Leone je zamislio zapravo kao arlekina, avanturistu i zlikovca i predstavlja nam ih odmah u špici na vrlo upečatljiv način, tako da zapravo već tu naslućujemo njihove osobine i odnose.

Tuko je u uvodnoj špici predstavljen kako ljutito iskače kroz prozor saluna sa polusažvakanim batakom u jednoj i pištoljem u drugoj ruci. Upravo je ubio trojicu koji su ga prekinuli u obroku. Otrcan pas ulazi u salun kao predznak poslednje scene sa Tukom u kojoj on poput psa kopa zlato. Friz frejm: Zao.

„Čovek u crnom“, kako je nazvan u scenariju, a u italijanskoj verziji kao „Sentenza“ što znači presuda – onaj koji presuđuje. U engleskoj verziji on je dobio ime Angel Eyes. On se predstavlja tako što ulazi u mračnu sobu kod bolesnog starca Bejkera koji ga je unajmio da izvuče informacije od farmera. Farmer mu je pak dao hiljadu dolara nadajući se da će se spasiti. „Mislim da je njegova zamisao bila da te ubijem.“ – kaže Čovek u crnom. I Bejker i Čovek se smiju glasno.“Ali znaš jednom kad me plate, ja uvek odradim svoj posao“. Bejker prestaje da se smeje, Čovek uzima jastuk stavlja ga preko Bejkerovog lica i puca. Friz frejm:Loš.

Blondi nam je predstavljen tako što se pojavljuje u pustinji i spašava Tuka od nekoliko bandita koji su ga ulovili i hoće da ga predaju jer njegova glava vredi 2000 dolara. Umesto ponča, Blondi sada nosi dugačak kaput, ali i dalje ima cigaretu u ustima i šešir koji mu pokriva lice. Vidimo ga prvo sa leđa, a zatim njegov pištolj koji vadi i puca na način na koji smo već navikli. On i Tuko se dogovaraju da uzmu nagradu za njegovo hapšenje, a zatim ga pred vešanje Blondi oslobađa i dele nagradu. Međutim, kada dođu do sume od 4000 dolara, Blondi odluči da je ne deli. Tuko viče za njim da će ga naći, izvaditi mu srce i pojesti ga, na šta ovaj odgovara: „Kakva nezahvalnost, nakon što sam mu toliko puta spasio život“. Friz frejm: Dobar.

Dakle i Dobar je sposoban da bude osvetoljubiv i zao. On je  za nijansu bolji od Lošeg, ali ta nijansa je vrlo bitna. Loš je baš, baš loš.

 „Loš momak“ u Leoneovim filmovima je na mnogo načina sličan „dobrom momku“. Nijedan nije određen kao dobar ili loš prema tradicionanoj moralnosti. Izvesno, Istvudovi postupci u „Dobar, loš, zao“ i „Za dolar više“ čine njegovu dobrotu odredljivu u okvirima neke moralnosti iznad moralnog zakona. To je starozavetna moralnost poštovanja porodice, osvete i ličnog stila. Loš momak u Leoneovim filmovima ima sve veštine i stil dobrog momka. Ono što ih distancira jeste činjenica da je loš momak potpuno amoralan, spreman da služi bilo kome za novac i da za novac sve učini. Ipak, dok to radi mora zadržati svoje dostojanstvo (kao i dobar momak). Spreman je da uništi bilo koga, dobrog ili lošeg, koji mu se nađe na putu. Živi samo prema svojoj reči koju ne daje olako, ali jednom kad da reč, uništiće bilo koga, čoveka, ženu, dete, čak i porodicu da bi je ispunio. Zadovoljenje potreba lošeg momka je hladno. Čak i seksualne reakcije su kliničke – više činovi pokvarenosti no zadovoljenje želje. On je sposoban da postigne zadovoljenje samo živeći van prihvaćene uloge.

Loš momak često vidi u dobrom momku drugi lik koji živi prema zakonima stila. Loš i dobar momak poštuju jedan drugog, vide jedan u drugom alrternativne mogućnosti života i veoma rano spoznaju da njihovi stilovi zahtevaju da se međusobno poubijaju u moralnoj borbi.

Van Klif predstavlja pretnju samom svojom pojavom: njegov ciničan osmeh, zlurad smeh, spor, otegnut govor. Već u prvoj pojavi osetimo blagu jezu kada ga vidimo kako stoji na vratima poridične kuće farmera koga je došao da ubije. Pre nego što će ga ubiti on sa osmehom gleda u sliku gde su farmer, žena i dvoje dece. Prokomentariše da ima finu porodicu, a nekoliko trenutaka nakon toga ubija i farmera i njegovog starijeg sina koji mu se nađe na putu. On je čovek bez duha, profesionaac, poput robota.

To nije slučaj sa drugom dvojicom.

Zao lik je nadljudski, može pokazati veliku naklonost i veliku mržnju i nasilje, može da nam bude šarmantan i smešan. On je biće instinkta, čulnosti, lutalica, pokvarenjak, nije lukav, otvoren je i diskretan i ispoljava prizemnu jednostavnost i smisao za humor. Jede proždrljivo, podriguje, grglja dok pije viski, previše priča, vrši nuždu gde stigne, psuje, kune… Leone je u Tuku stvorio živopisan lik koji zasigurno nije preuzet iz tradicije Holivuda: potpuno amoraln, varalica koji neodoljivo podseća na Nofritua – figuru iz sicilijanskog lutkarskog pozorišta, ali i na Šekspirovog Falstafa koji je zapravo opet nastao iz moralitreta, tačnije od personifikacije proždrljivosti i lenjosti. „On je smešan ponekad detinjast“ ali i iznenađujuće nežan u nekim momentima(u sceni kada priča Blondiju o odnosu sa bratom), obučen u špansko-meksičke rite, posvećen uživanjuima u životu. Na izvestan način on je pretnja za oba glavna lika jer mu nije potreban stil kojim bi se odredio. Kada žudi za zlatom ili ženama on vidi u njima zadovoljenje nagona i priliku za uživanje. On je nepredvidljiv, lažov koji jede poletno i sa uživanjem i komplikuje viđenje života kao „dobrog“ ili „lošeg“. Sa zanimanjem i naklonošću reagujemo na Valaha iako je prikazan kao ubica. Ubistva koja čini su potpuno stvar ljutnje bez predumišljaja. Leone ga je pak voleo, možda i najviše od svojih likova.

U Leoneovom prvom vesternu „Za šaku dolara“ on slika bezimenog čoveka, sigurnog u sebe, kao snagu dobra, neranjivog. Za njegovo ponašanje nema alternative. On je snaga očišćenja, jedini lik sa kojim želimo da se identifikujemo.

U „Za dolar više“ ambivalentan lik Van Klifa uvodi novu vrstu časti, novu komplikaciju koja podriva sliku o Istvudu kao neranjivoj snazi dobra. Zlo je još uvek totalno zlo, oličeno u jednom pojdincu, Volonteu.

U „Dobar, loš, zao“ Leone odlazi korak dalje. Ovde je u pitanju trojstvo: moralni čovek (Istvud) je primoran da prihvati da je amoralni čovek (Valah) punopravni deo života. Tukov lik je zapravo dosta doprineo i izgradnji samog Blondija, iako se možda to Istvudu nije činilo tako na snimanju. Njih dvojica su sjajan par, poput Sanča Panse i Don Kihota, Falstafa i Henrija. Oni su popout dve strane čovekove duše. Dok je Istvud  otelotvorenje onoga što je okrenuto intelektualnom, razumnom, Tuko je ono čulno, nagonsko u čoveku, druga strana, senka duše. Problem integrisanja senke jeste moralni i psihološki problem najteže vrste. Ako neka osoba u potpunosti izbjegava senku, život joj je prikladan ali užasno nepotpun. Otvaranjem prema iskustvima senke, međutim, osoba postaje iskvarena nemoralnošću, ali stiče veći stepen celovitosti. Ukratko, ne postoje samo dobro i zlo, već neporeciva životna osećanja koja nisu ni dobra ni loša, ali su svejedno deo nas.

Blondijeva ironičnost, hladnokrvnost, stil života koji vodi poreklo još iz prva dva „dolarska“ filma, nasuprot Tuku, sada  dolazi do potpunog izražaja. Jedna od najboljih scena koje nam razotkrivaju oba junaka više nego gotovo bilo šta drugo u filmu (ali i Leoneov odnos prema religiji) je scena Valaha i njegovog brata u manastiru. Leone tu evocira tradiciju vesterna o dva brata na suprotnim starnama zakona. Leoneov zapad koji može kao jedine alternative da ponudi da se postane monah ili bandit je pre pustinja nego vrt prilika. Manastir nije viđen kao civilizovana institucija nego jedan način preživljavanja. Zato Tuko kaže bratu da je izabrao lakši put. Počinju da se tuku poput dece, dok Blondi sve gleda sa strane. Međutim, Tuko kasnije priča Blondiju kako ga brat obožava, kako ga je molio da ostane i da mu je dao se najede. Blondi se osmehne i pruža mu cigaru: „Pa posle jela nije ništa dobro kao cigara.“  Tuko očigledno mašta o srećnoj porodici iako je on upravo taj koji ih rastura, siluje. Tuko se krsti govoreći o čoveku koga je ubio, a jedna od zakonskih optužbi izrečenih protiv njega je krađa svetih predmeta (relikvija koje on merka u manastiru). Ovi detalji dodaju samo boju njegovom „lošem“ liku. On je izgubio svaki osećaj za moralno, ali i dalje ima nešto simpatično i naivno u sebi što je očigledno i Blondiju simpatično. Emocionalna distanca „dobrog momka“ je ugrožena prizemnim poštenjem „zlog“. Blondi ga stalno spašava bez obzira na to što mu Tuko preti na razne načine, kada ga Blondi ostavi na početku filma, a onda ga izmučenog vuče kroz pustinju. I nakon toga Blondi dolazi po njega, a na kraju, iako ga ponižava, poštedi ga i ne ostavlja ga bez novca. To je ono što Blondija izdvaja od obojice. Čovek u crnom i Tuko nikada ne bi podelili novac. Blondi prolazi kroz sve muke kao i oni da bi došao do novca, ali čini se na kraju da njemu njegova vrednost nije bitna. Bitna je nagrada, pobeda. Njegovo zadovoljstvo je veće što na kraju ostavlja Tuka da visi nad grobom u kome je novac, dok ga ovaj doziva i proklinje, a zatim ga oslobađa pucajući u konopac.

Iako je Leone ubeđivao Istvuda da je Tuko sporedan lik i da će ostati takav kako je predviđen u scenariju, do mnogih izmena je došlo kada su Valah i Leone krenuli da rade. Istvud se bunio. U početku čak nije ni hteo da prihvati ponudu jer je primetio čitajući scenario: „Prvo sam bio samo ja, onda nas dvojica, pa sad trojica, a na kraju ću imati celi konjanički odred.“

Između njega i Leonea je sve više dolazilo do nesporazuma, pogotovo što je Istvud primetio koliko se on posvetio Valahu i liku Tuka. Međutim, saradnja Leonea sa Valahom je blistala. Kada je prvi put ponudio ulogu Valahu, on je bio vrlo skeptičan.

„Špageti vesterni? To mi je zvučalo kao havajska pica“,rekao je Valah.

Ozbiljno je razmišljao da odbije ulogu jer je smatrao da će negativno uticati na njegovu karijeru, ali ga je onda Leone zamolio da pogleda makar jedan deo iz njegovog filma. Pristao je i Leone mu je pustio uvodnu sekvencu „Za dolar više“. Valah je odmah pristao. I poput Istvuda u prvom filmu, Valah i Leone su zajedno gradili lik Tuka. Leone ga je pustio da improvizuje, a Valah je provodio sate vežbajući i trudeći se da se potpumo saživi sa likom.

Iako je Tuko najsmešniji lik kome je Leone dao najviše prostora, iako su se i Van Klif i Istvud zbog toga bunili, ipak, pored i nakon svega jedno je nesporno: teško da bi iko poželeo da bude Tuko. Većina bi verovatno želeli da budu Bezimeni koji puši svoju cigateru, ne govori mnogo, a kada kaže nešto svaka replika je promišljena i ironična, siguran je u sebe, neranjiv, poteže obatač brže i preciznije od svih i na kraju odlazi usamljen, ali slobodan.

Nesumnjivo je da samo jedan tako upečatljiv lik može postati legenda.

„Dobar momak“ će se pojaviti i u drugim Leoneovim vesternima iako ih neće više tumačiti Istvud, već Čarls Bronson u „Bilo jednom na Divljem zapadu“ (C’era una volta il West,1968)i Džejms Koburn u „Bila jednom jedna revolucija“ ili „Pazi dinamit“(Giù la testa, 1971). Od Čoveka bez imena on nasleđuje važnost stila i ironične distance (u filmu „Bila jednom jedna revolucija“, Stajger mrmlja nešto ljutito dok on i Koburn čekaju da se suoče sa Meksičkim pukom; Koburn izgleda kao da spava i vidimo ispod oboda njegovog šešira da on namerno želi da ostavi takav utisak i da ga zabavlja Stajgerova zabrinutost). Začetak ideje i lika „zla“ koji se javlja u „Dobar,loš,zao“ svoju punu snagu dobija u „Bilo jednom na divljem zapadu“ i „Bila jednom jedna revolucija“. Oba ova filma, iako nisu nastavci „dolarske trilogije“ umnogome predstavljaju nastavak Leoneovog bavljenja svetom u kome je želja za novcem najjači motiv i pokretač. U „Bilo jednom na divljem zapadu“ Leoneovo ispitivanje morala i odnosa dobra i zla se dalje komplikuje. Bronsonova moralna ispravnost potiče iz želje za posebnom osvetom. On nije jednostavno snaga očišćenja, on je poput Van Kliga u „Za dolar više“ izmučen čovek. Robards nije jednostavno nemoralan; on poseduje prizemnu mudrost i osečanje časti. Uprkos svom Fondinom zlu, njegova čast i hrabrost su vredni divljenja.

U „Bila jednom jedna revolucija“,ispitivanje moralno dobrog čoveka Koburna ide dalje. U ličnosti „lošeg momka“ nema jednostavne krajnosti zla. Nema nikoga da učini kraj krugu, da okonša moralnu igru. Stajger ostaje sam, ne sasvim siguran da li može da nastavi da živi bez porodice i moralne savesti. Leoneovi filmovi se mogu videti kao mitsko ispitivanje pokušaja ljudi da nađu smisao života, a njegovi glavni junaci kao suprostavljeni polovi koji postoje u svakom od nas, sa moralnom sigurnošću koja je protivteža nemoralnim stermljenjima i amoralnom, životinjskom biću, rastrzanom između. Sa svakim filmom odgovor postaje sve složeniji. I fascinantniji.

Njegovi filmovi su pokrenuli čitavu lavinu koja će prerasti u jedan od najčudnovatijih posleratnih filmskih fenomena. Italijanski tzv. „špageti“ vesterni, poznati kao i „opera nasilja“ predstavljaće najeksponiraniju produkciju druge polovine šezdesetih godina prošlog veka,da bi zagasnuli tek sredinom sedamdesetih. Umnogome zahvaljujući uspehu Leonea, svetu će se predstaviti i autori poput Korbučija, Tesarija, Solime, Barbonija, Feronija i mnogih drugih.

Njegov uticaj se oseti kod  mnogih  reditelja, u prvom redu i samog Istvuda čiji je „Neoprošteno“ zapravo i posvećen Leoneu. Istu posvetu će sadržati 11 godina kasnije i špica „Kill Bill“ Kventina Tarantina. Ljubitelj italijanske kinematografije i Leonea jednom prilikom je ispričao kako snimajući „Ulične pse“ još uvek nije znao sve rediteljske termine pa je kamermanu često davao upustva: „Daj mi Leonea“. Kamerman je odmah znao da je u pitanju jedan od onih lepih detalja. Leone je uticao na brojne reditelje kako starije tako i mlađe generacije. Da pomenemo samo neke: Pekinpoa, Džon Vua, Martina Skorsezea, Brajana de Palmu, Klinta Istvuda itd.

Stenli Kubrik je rekao da nije video filmove Serđa Leonea da nikada ne bi mogao snimiti „Paklenu pomorandžu“. Slično je rekao i Sem Pekinpo. Trilogija Roberta Zemekisa „Povratak u budućnost“ eksplicitno se odnosi na Leonov „Za šaku dolara“.

Uprkos svemu ovom Leone nikada nije bio nominovan za Oskara. Uvek će ostati jedan od neshvaćenih, osporavanih ili pak hvaljenih na pogrešne načine.

Uprkos svemu,uz nekoliko reditelja poput Kurosave, Serđo Leone predstavlja dominantnu  figuru jednog specifičnog načina mišljenja, specifičnog pogleda na svet koji je presudno uticao na razvoj modernog filma.

Autor: Maja Todorović