Andrej VidovićNaukaSpark Persona

J.B.S.Haldane: Lucidni prkos Dedalovog uma

Postoje biografije nastale na karakterima epohalne uzbudljivosti, one koje remete uvrežene standarde učmalih akademskih žitija. Kao i mitski tvorac umetnosti letenja, Džon Haldejn – pionir populacione genetike, Marksista, ateista, ponovo rođeni hinduista, nepopravljivi “kontraš” i ugursuz, odvažni eksperimentator i eminencija smisla za humor – otisnuo se glinom svog bića u tapiseriji vremena kao neko koga niko briljantnošću duha nije umeo da ponovi.

O tome koliko jogunasti karakteri štete ili koriste istraživačkom radu, moglo bi se pisati i razgovarati u nedogled. Za oba ishoda postoje validni argumenti i isto tako osnovane kritike, ali istina je da iza često hlade usmerenosti naučnih zgoda valja potražiti i onu dimenziju ljudskosti: ljudskih slabosti, kajanja, nedoslednosti i prava na svoj stav, jedinstven izraz i nemar ka konvencijama. Tek kada se svojim likom i delom kosi sa opštostima svih vrsta, i pri tom čini nemerljive poduhvate, naučnik definiše svoj karakter – i postaje shvatljiv u svom primordijalnom obliku koji neretko biva ispraćen komentarom “i on je samo čovek”.

Uz primedbu da ovo “samo” nikako ne pristaje storiji o Džonu Bardonu Sandersonu Haldejnu (John Burdon Sanderson Haldane, Oxford 1892 – Bhubaneswar 1964). Na jedan vrlo osion i protivrečan način, Haldejn je bio enfant terrible naučne zajednice prve pole XX veka.

Rani “jadi”

Ima izvesne poetike u činjenici da je Haldejn rođen baš na dan 5. novembra (1892. godine) – datum proslavljen u istoriji Ostrva kao dan “Zavere baruta” iz 1605. godine (inicijator Guy Fawkes je vrlo prisutan fantazam u aktuelnom istorijskom trenutku). I sam eksplozivne naravi, tokom života odvažnog koliko i produktivnog, od malena je izložen vrhunskoj kultivaciji svoje zanosno poštovane loze. U jednakoj meri i od njegovog oca i majke obdaren je nekom vrstom porodičnog nasleđa: izrazitim individualizmom, intelektualnom obdarenošću i aristokratskim integritetom. Škotski koreni, dualitet liberalnog i konzervativnog vaspitanja (muški roditelj zastupao je prvu ideologiju, a majka drugu, “torijevsku”) nije ga gurnuo ni u jednu dominantnu matricu koja bi odvela u indoktrinaciju, te je svoje široke nazore filtrirao ranim zanimanjem za radove pater familias-a, fiziologa Džona Skota Haldejna. U početnoj fazi života spoznao je (i primenjivao na svojim zamorcima) genetiku Gregora Mandela. Haldejn junior je ispoljio retko viđene domete, kako u razumevanju delikatnih puteva nauke, tako i u otvorenosti za, najblaže rečeno, “ćaknute” empirijske metode svog oca. Postavši majstorovim šegrtom, zabeleženo je da je, na primer, mlađi Haldejn testirao neuralne efekte gasova u rudnicima tako što je, lociran na dnu, recitovao Šekspirove stihove do obeznanjivanja. Ovo je bila tek uvertira u vrlo osoben niz samopovređivanja i nauđivanja samome sebi što je bio sastavni deo njegove eksperimentalne prakse i kasnije u karijeri.

Mlada krv je, kako se sećao njegov savremenik ser Peter Medevar, bila podložna “spektakularnim nastupima temperamenta”, podgrejanim nezanemarljivom arogancijom nežnog uzrasta. U jednoj takvoj nezaboravnoj epizodi, sit maltretiranja koje mu je priređivao lokalni đuvegija, počupao je iz korena obližnju mladicu i nasrnuo na svog mučitelja. Pošto je ovaj izbegao ozlede, Haldejn se tako naoružan stuštio u svoj razred urlajući “Želeo bih da mogu da ubijem!”. Ostalo je zapisano da je razvijao vrlo duboke antagonizme spram određenih dečaka u njegovoj školi, što je donekle bilo olakšano njegovom prirodnom, zavidno gabaritnom, fizionomijom.

Uspešno izbegavši oštrije disciplinske mere, njegovoj jarosti je gledano kroz prste na konto lakoće sa kojom je savladavao stepenike edukacije. Kao poliglota (francuski, nemački, kao i tadašnji temelji obrazovanja, latinski i grčki, bejahu oruđe kojim je umešno vladao), u sebi je imao i žar za pisanjem političkih komentara i učestvovanjem u tumačenju istorije. Školovanje na Itonu i Nju koledžu u Oksfordu je završeno taman pred osvit do tada najužasnijeg masovnog oružanog sukoba u kojem je Haldejn video dobru priliku za “iživljavanje” svojih nagona pre nego što zakorači u svet ozbiljne nauke i da joj svoj izdašan doprinos. Vodnik njegovog puka, škotske “Crne Straže”, nazvao je Haldejna “najhrabrijim i najprljavijim” borcem kojeg je imao. Sam Haldejn bio je samo donekle zapanjen otkrićem da “prilično uživa u ubijanju drugih ljudi” u vihoru I Svetskog rata.

Uz asistenciju saradnika, omogućio je prve korake “Modernoj sintezi” i neo-darvinijanskoj misli.

Sam svoj pokusni kunić

Fascinantna ruta i preokreti njegovog života tek su trebali da počnu. Osamostalivši se vlastitim umećem i talentima, poduzeo je seriju bizarnih ogleda u kojima je nemalo puta rizikovao fizički hendikep, pa i smrt. U dekompresionim komorama probijene su mu bubne opne, dok je drugom prilikom popio smelu količinu hidrohlorične (solne) kiseline (!) kako bi na najneposredniji način posmatrao kako će na to reagovati njegovi mišići. Iscrpljivao se do krajnjih granica merenjem pritiska ugljen-dioksida u plućima, a vrhunac mazohizma je dosegao skršavanjem kičmenih pršljenova u eksperimentu sa povećanim nivoom zasićenog kiseonika – srećom, bez većih posledica.

U svom eseju “On Being the Right Size” iznosti tezu da prosta veličina organizma predodređuje njegovu prirodu i pružio primer insekata koji, usled malih dimenzija, nemaju krvne tokove koji prenose kiseonik jer ono malo tog elementa neophodnog njihovim ćelijama može se apsorbovati jednostavnom difuzijom vazduha. Od tada, ovo je poznato kao Haldejnov princip.

Njega, međutim, nije sasvim ispravno etiketirati kao “genija” u uskom smislu tog pojma ili, pak, nekog ko je uveo revolucionarne obrte u svoju disciplinu. Kako ga se seća Ronald Klark u impresivnoj biografiji “The Life and Work of J.B.S.Haldane“, “Haldejn nije bio strahovito originalan mislilac. Njegova se izuzetnost sastojala u tome što je obogaćivao tlo, a ne osvajao nove teritorije”. Dodaje se da “nije bio autor novih velikih koncepata, ali je iz njegovih iskaza isijavala iluminacija najvišeg reda, nešto što se shvatalo vrlo ozbiljno.” Tim Radford iz Guardiana ocenjuje da je ono što ga je činilo izuzetnim čak i kada je grešio (a činio je to, često) to što je izgovarao sentence koje su silno delovale unutar bilo koje teme o kojoj se osećao pozvan da priloži.

I njegov ljubavni život talasao je daleko više od privatnog opsega. Istinski skandal izbio je tokom njegovih dana na Kembridžu, 1926. godine, kada se oženio Šarlot Burgs, novinarkom koju je upoznao dve godine pre toga. Tokom njegovih indiskretnih sastanaka sa Šarlot, tada udatom za izvesnog Džeka Burgsa, pretilo mu je isključenje sa Kembridža na koji je “bacao ljagu nečasnosti”. Šarlot se razvela od Džeka, ali i njen brak sa Haldejnom je potrajao samo do 1945. godine.

Imao je tu sreću da bude deo jedne liberalnije faze britanskog društva, oslobođenog (žestokih) progona ideoloških oponenata. Isprva je Haldejn bio ambasador kantovske filozofije kao jedinog pogodnog misaonog okvira za ajnštajnovsku eru nauke (njegov otac je, slično tome, držao stranu hegelijacima i podrivao materijalizam kao filozofiju nauke). Međutim, ono što je komunizam epohe između dva rata odlikovalo bila je relativna čistota i još uvek ne sasvim iskvarena, naivna vera u njegovu uspešnu primenljivost. Haldejn je bio privučen snagom sugestivnosti Vladimira Iljiča Lenjina i, u manjoj meri, Staljina i postao član britanske komunističke partije (i čak se kao dobrovoljac borio protiv režima generala Franka u španskom građanskom ratu 1936.). Uređivao je kolumnu u njihovom glasilu, The Daily Worker, gde je nesputano grmeo protiv indolentnosti i pasivne potčinjenosti Čemberlenove vlade u predvečerje II svetskog rata. “Moja konačna konverzija u komunistu”, pisao je kasnije “bila je kada je gospodin Eden potpisivao pakt sa Musolinijem u trenutku kada su italijanski bombarderi potopljavali britanske brodove. Iako sam samo par godina pre toga bio tek blago “crveni”, gotovo rozikast, liberal.” Čak je i u svom krucijalnom delu, “The Causes of Evolution”, posvetio pasaž “Darvinovom velikom savremeniku, Marksu” objašnjavajući kako je moguće da se primeni socijalizam, ali ne i istorijski materijalizam.

Moderna sinteza i linija većeg otpora

Najveći rad, onaj koji ga je definisao kao jednu od figura nauke “zlatnog doba” 1920-ih, otpočeo je u saradnji sa R.A.Fišerom i Sevalom Rajtom. Neophodno je bilo redefinisati Darvinovu teoriju kroz Mendelovu genetiku i koncepte nasleđivanja. Najveći doprinos matematičkoj teoriji populacione genetike – studiji o genetskoj kompoziciji bioloških populacija i promena unutar njih kao ishoda prirodne selekcije, genetskog drifta, mutacija i protoka gena – dao je radom “A Mathematical Theory of Natural and Artificial Selection“.

Haldejnovi napori bili su blagovremeni i vrlo dobrodošli. Desili su se u momentu kada je darvinizmu bio prekopotreban dah svežine i obnove na novim osnovama. Autoritet poput Stivena Džej Gulda (Stephen Jay Gould) veli da je upravo matematička populaciona genetika bila središte ovog oživljavanja Darvinove teorije evolucije. Počev od kontinuiranih varijacija na maloj skali koje takođe imaju Mendelovu osnovu, preko malih selektivnih pritisaka koji funkcionišu na kumulativan način, Haldejn je primetio da “koliko god da su male selektivne prednosti koje novi oblik širi, prosečna prednost od jednog u milion će biti vrlo efikasna kod većine vrsta.”

U toku perioda od devet godina (1923. – 1932.) predavao je biohemiju na prestižnom Triniti koledžu na Kembridžu. Tu je u besprekornim uslovima mogao da nastavi svoje matematičke radove, ali i posveti se proučavanju enzima (katalizatora, najčešće proteina, koji utiču na ubrzavanje hemijskih reakcija bez kojih većina funkcina organizama ne bi bila moguća) i produbljavanja matematičkih analiza pri proučavanju stopa mutacija, veličina populacija, šablona reprodukcije i drugih aspekata ljudske fiziologije. U spomenutom klasiku “The Causes of Evolution”, na najuspeliji način je postigao sintezu nekoliko bioloških škola misli. Prvi je objasnio evoluciju biberastih moljaca (koji su jedna od najšire upotrebljavanih “pokaznih vežbi” evolucije u praksi) koji su vremenom razvijali tamnije nijanse svojih krilaca kako je industrijski napredak (i zagađenje) uzimao danak i bojio u sivo njihovo prirodno staniše, drveće breze.

Vodnik njegovog puka, škotske “Crne Straže”, nazvao je Haldejna “najhrabrijim i najprljavijim” borcem kojeg je imao. Sam Haldejn bio je samo donekle zapanjen otkrićem da “prilično uživa u ubijanju drugih ljudi” u vihoru I Svetskog rata

Gro svojih profesorskih godina provodi u predanom radu na katedri za biometriju na Univerzitetu u Londonu. Tamo istražuje fiziologiju za potrebe mornarice i vazdušnih snaga Ujedinjenog Kraljevstva ali i ohrabruje razviće ljudske genetike.

Stare ideološke iluzije su mu razbijene jednom za svagda kada 1950 napušta Partiju i to iz – naučnih razloga. Naime, u Sovjetskom Savezu je u usponu bio izvesni Trofin Lisenko, agronom blizak Staljinu, koji je započeo hajku na genetičare mendeliste proglasivši ih za “anti-darviniste”, dok je vladajuća paradigma genetike odbacivana jer nije kompatibilna sa dijalektičkim materijalizmom. Progon naučnih neistomišljenika je lako i brzo srastao sa totalitarizmom. Kada je 1956. godine izbila tzv. Suecka kriza, diplomatski i vojni konflikt sa Egiptom na jednoj i Izraelom, Francuskom i Britanijom na drugoj strani, zgađen i revoltiran podrškom svoje zemlje onim što je smatrao “nepravednom bitkom”, Haldejn se odriče svoje postojbine i pronalazi smirenje u dalekoj Indiji.

U inat smrtnosti

Iako i dalje pod snažnim uticajem bivše kolonijalne sile, duhovna snaga velike zemlje je na Haldejna delovala zasenjujuće. Skrasivši se na odeljenju za istraživanje biometrije na indijskom Statističkom centru u Kalkuti, Haldejn podmiruje svoje duhovne snage trajnim tekovinama hinduizma, a 1961. godine i zvanično postaje indijski državljanin, usvojivši i tamošnji način odevanja i ishrane. Radio je do poslednjeg daha. Već sledeće godine premestio se u novu državnu laboratoriju za rad na genetici u Bunbanesvaru.

Njegov istrajan humoreskni karakter nije jenjavao čak ni kada je, u sedamdeset drugoj godini života, bio prikovan za bolničku postelju. Umirući od kancera, od života se opraštao smejući se u lice zloćudnoj bolesti ovim stihovima:

My final word, before I’m done,

Is ‘Cancer can be rather fun’—

Provided one confronts the tumour

with a sufficient sense of humour.

I know that cancer often kills,

But so do cars and sleeping pills;

And it can hurt till one sweats,

So can bad teeth and unpaid debts.

A spot of laughter, I am sure,

Often accelerates one’s cure;

So let us patients do our bit

To help the surgeons make us fit.

Njegovo telo je, nakon smrti 1. decembra 1964. godine, po njegovoj želji zaveštano medicinskom fakultetu u Rangaraji u svrhu istraživanja.

Šta je sa nasleđem koje je u amanet Haldejn ostavio potonjim generacijama naučnika? Njegov legat, nagrađivan brojnim priznanjima, dubok je i dalekosežan. Bez velike ideje neo-darvinizma, Dokinsov “Sebični gen” jednostavno ne bi bio napisan i genetika bi ozbiljno kaskala. Kvantitativna teorija evolucije koju je razvio na konceptima promene frekvencije gena ponovo je (i, što je najvažnije – za sva vremena) ustanovila prirodnu selekciju kao osnovni mehanizam evolucije, a Modernu sintezu kao jednu od najslavnijih srećnih okončanja dilema, u korist Darvinove zamisli.

Njegovim rečima

“Teleologija je biologu poput ljubavnice: ne može da živi bez nje, ali nije voljan da ga vide sa njom u javnosti.”

“Teorije imaju četiri etape prihvatanja: 1) ovo je bezvredni nonsens, 2) ovo je zanimljivo, ali izopačeno gledište, 3) ovo je istinito, ali vrlo nebitno, 4) oduvek sam tako govorio.”

Kada su ga upitali šta smatra za najupečatljiviju osobinu Boga kao Tvorca, Haldejn je britko odgovorio: “Neobičnu privrženost bubama.” (aludirajući na činjenicu da oko 40% živih organizama na Zemlji čine insekti)

“Moja praksa kao naučnika je ateistička. Što će reći da, kada postavim eksperiment, ja pretpostavljam da nijedan bog, anđeo ili đavo neće uticati na njegov tok; a ova pretpostavka je opravdana uspesima koje sam postigao u karijeri. Stoga bih bio intelektualno neiskren ako ne bih bio ateista i u svetskim dešavanjima.”

“Imao sam gastritis oko 15 godina dok nisam pročitao Lenjina i druge pisce koji su mi objasnili šta nije u redu sa našim društvom i kako da se ono izleči…od tada nije mi potreban magnezijum.”

“Moja je pretpostavka da je svemir ne samo čudniji nego što pretpostavljamo, već je čudniji nego što možemo da pretpostavimo.”

“Nema nijednog velikog otkrića, od vatre do letenja, koje nije bilo smatrano za uvredu nekog boga.”

Nadahnuće “future šokom”

Sasvim moguće najčarobnija sinteza koju je Haldejn ikada stvorio bila je ona popularne nauke i fikcije u vizionarskoj knjizi “Daedalus”, objavljenoj 1923. u kojoj ljudsko društvo budućnosti, kao žetelac alternativnog vida reprodukcije, ide sumornim tokom stroge selekcije osoba koje će biti preci ovih “test tube generacija” u cilju genetskog usavršavanja i anihilacije svih društvenih anomalija.

Ove zamisli o eugenici bile su iskra koja je potpalila imaginaciju Haldejnovog bliskog prijatelja, i samog izdanka respektabilne familije intelektualaca, Oldosa Hakslija. Osim što ga je parodirao u noveli “Antic Hay” kao beznadežno rasejanog biologa Shearwatera, jedno daleko značajnije delo – “Brave New World” – hrani se vrlo istančanom ali jezivom konstrukcijom “ektogeneze” – uzgoja dece u specijalnim, artificijelnim uslovima i epruvetama.

Kao plodan pisac, Haldejn je autor i vrlo uspešne dečije knjige “My Friend Mr Leakey” koja je doživela sedam izdanja a u kojoj je na metaforički način približavao nauku najmlađim naraštajima. Pripisuje mu se i kovanje reči “klon” u govoru održanom pred smrt, 1963. godine

Jedna od najvizionarskijih kratkih knjiga popularne nauke, “Daedalus; or, Science and the Future”, u celosti je dostupna na internetu.

autor: Andrej Vidović