Breaking Bad: Ja sam onaj koji kuca

“You clearly don’t know who you’re talking to, so let me clue you in: I am not in danger, Skyler. I am the danger. A guy opens his door and gets shot, and you think that of me? No! I am the one who knocks!”

breaking_bad_by_vprnl-d3j7rdx

Prva decenija XXI veka u svesti ljubitelja pop kulture zasigurno će ostati ubeležena kao period u kome je, nakon dugog i mučnog posrnuća, američki film napokon dotakao kaljavo dno komercijale, neinventivnosti i prostog idiotizma, i u kome je istovremeno (i paradoksalno), u istoj produkciji, nastajao najbolji dramski TV program svih vremena. Njen početak i njen kraj, u tom smislu, omeđeni su dvema genijalnim serijama, koje vremenski zaokružuju ovu koncentraciju kvaliteta, a koje same po sebi jesu dela čiji je nastanak posebno značajno podigao nivo onoga što smo do današnjih dana smatrali prosekom kada je TV drama u pitanju. Ako tome još dodamo i konstataciju kako pomenuti period uokviruje i iskrsavanje dvojice upečatljivih anti-heroja, glavnih junaka ovih programa, nećemo biti daleko od istine, jer je opšte poznato da srž svake dobre i uspešne serije leži u besprekorno napisanim i ubedljivo odglumljenim likovima, pa još ukoliko su oni VRLO loši momci, sve se čini daleko uzbudljivijim.

Sa jedne strane, dakle, na razmeđi milenijuma, imamo Tonija Soprana, u antologijskom tumačenju Džejmsa Gandolfinija, a sa druge, deset godina kasnije, Voltera Vajta (Walter White), glavnog junaka serije “Breaking Bad”, koga igra podjednako maestralni Brajan Krenston.

Breaking_Bad_S3_Poster_02_notextOno što je osnovna razlika između ove dvojice, osim očigledne, da se u slučaju prvog radilo o mafijaškom bosu, plejboju i masovnom ubici, a u slučaju drugog o uglednom profesoru hemije, koga su životne okolnosti naterale da se lati kuvanja kristalnog meta, jeste u načinu, ili bi bolje bilo reći smeru u kom su se razvijali njihovi likovi. Toni Soprano je, bez obzira na svoju “bigger than life” personu, ipak u jednome nalikovao desetinama negativaca kakve smo do sada navikli da gledamo – bio je to neko ko je rođen u zlu, i ko je, realno bez slobode izbora, odgojen i formiran u tami kriminalnog načina života. Kod Tonija, nasilje i zlo bili su očekivani, a dobri i humani momenti, čak i u izlivima besa i ludila bejahu ta raskošna, iskupljujuća karakteristika koja nas je redovno šarmirala, nagoneći da mu sve oprostimo i da za njega navijamo…

Duhovni put Voltera Vajta, u odnosu na ove neprestane pokušaje neurotičnog mafijoze, da se iz mraka posegne za svetlošću i iskupljenjem, bio je dijametralno suprotan, čineći ga time daleko zanimljivijom i jedinstvenijom vrstom anti-heroja, drugačijom, ne samo od njega, već možda i od svih ostalih velikih negativaca modernog TV doba. Ono što smo kod Voltera smatrali “dobrim”, predstavljalo je društvenu konvenciju i obrazinu normalnosti, dok je svako “loše” dolazilo kao radosno iskakanje iz koloseka svakodnevice. Kada je bio loš, i kada je bio opak, Volt nam je delovao najživljim i najiskrenijim, a njegov karakterni razvoj podrazumevao je sladostrasno istraživanje najmračnijih dubina sopstvenog bića, kao i postepeni (i svojevoljni) prelazak – iz plavog u crno (“Out of the blue into the black” – kako reče Nil Jang). Probražaj, od običnog, svakodnevnog tipa, koji na vratima svog suburbanog doma biva upucan, u tipa koji sa metkom u cevi na ta ista vrata udara.

“Out of the blue…or, out of the White”
“Out of the blue…or, out of the White”

“Breaking Bad”, kreatora Vinsa Giligana, jedan je od komercijalno najuspešnijih produkata TV stanice AMC, poznate po hitovima kao što su “Mad Men” i “Walking dead”. Giligan je devedesete proveo kao autor scenarija za uglavnom manje uspešne holivudske filmove, a domaćoj javnosti najpoznatiji je po svom radu u seriji “X files”, u kojoj je učestvovao kao pisac, kreativni konsultant i producent (među najčuvenijim epizodama čije scenarije potpisuje, spada i “Soft light”, o doktoru čija senka nakon neuspešnog eksperimenta postaje ubilačka crna rupa). Nakon bledog završetka iste, i neuspeha spinofa “Lone gunmen”, u XXI vek ulazi kao relativno “hladan” pisac, bližeći se srednjem dobu sa gorućim potencijalom, a suštinski bez zadovoljavajućeg autorskog ostvarenja iza sebe (uz malo crnog humora možemo reći da je bio na dobrom putu da postane nalik svom budućem junaku). Godine 2004. tokom razgovora sa jednim prijateljem, čuo je priču o čoveku koji je u svojoj zgradi imao kućnu laboratoriju kristalnog meta, čija su isparenja trovala komšijsku decu na spratu iznad. Pošto su ovom prilikom takođe pominjali Sadamove mobilne fabrike oružja, vrlo brzo iskrsla je zabavna ideja o prikolici – laboratoriji u kojoj bi se njih dvojca vozikali okolo i pravili metamfetamin. Vremenom, od te šaljive anegdote Giligan osmišljava projekat koji je razvijao u naredne tri godine, a koji je inicijalno nosio u sebi nekoliko prilično drskih premisa – osim što je koncept ličio na već postojeću seriju „Weeds“, o mami iz predgrađa koja postaje diler trave, Giligan se usudio poništiti nepisano (ali ponekada zlatno) pravilo televizijskih serija – da se osnovne karakteristike glavnog junaka postavljene u pilot epizodi ne mogu menjati, i povrh svega, da ta promena nikako ne može podrazumevati preobražaj protagoniste serije u njenog antagonistu.

originalSa takvom idejom, koncept je 2007. predstavljen upravnom odboru AMC mreže, koja je u to vreme tražila scenario koji bi se dešavao u sadašnjosti i bio suštinski drugačiji od njihovog udarnog hita „Mad Men“. Njihova spremnost na rizik, donela im je nešto o čemu mnogi danas mogu samo da sanjaju – zlatni presek: komercijalnog uspeha; hvalospeva kritike i autoriteta (“briljantna je” – rekao je čuveni novoholivudski reditelj Piter Bogdanovič- „zašto danas ne prave ovako dobre filmove?“);  i brojnih priznanja (između ostalog 3 Krenstonova “Emija” za glavnu, i jedan Arona Pola za sporednu mušku ulogu ) a nama darovala privilegiju da budemo savremenici i svedoci nastajanja TV istorije.

Za one koji se sada prvi put susreću sa ovim naslovom, Volter Vajt sredovečni je profesor hemije iz Albukerkija u Novom Meksiku. Pošto mu je dijagnoziran rak pluća suočava se sa istinskim košmarom: pola veka je prošlo, a on ništa značajno u životu nije uradio; nekada veliki naučni talenat sada predaje mediokritetima u lokalnoj srednjoj školi za platu koja ne zadovoljava životne standarde o kojima je maštao i kakve smatra da čovek njegovih potencijala zaslužuje. Činjenica kako će napustiti svet, ostavljajući trudnu ženu i sina obolelog od cerebralne paralize materijalno neobezbeđene, pretvara se u agoniju. Nakon što ga jednog dana pašenog, koji je DEA agent odvede u raciju laboratorije metamfetamina, Volt, videvši hrpu para na stolu, shvata kako bi sa sopstvenim znanjem vrlo lako mogao da se uključi u domaću proizvodnju ove droge. Nakon ucene njenog odbeglog vlasnika, a svog bivšeg propalog učenika Džesija Pinkmena, (“neću te prijaviti policiji ako mi pomogneš”), Volt ulazi u neobičan proizvođačko-dilerski tandem: sam se prihvata kuvanja i održavanja kvaliteta proizvoda, dok mlađem partneru sa uličnim iskustvom i vezama prepušta distribuciju istog.

Razumljivo, ova fino zamišljena i isprva veoma obećavajuća kriminalna shema, ubrzo počinje da otvara brojne komplikacije. Nezgodna konkurencija saznaje za novi proizvod (a samim tim i novog ”igrača”) na ulici. Nedugo zatim, za njega doznaje i policija, a Mister Vajtu, biva više nego jasno da će, ukoliko bude želeo da ostane neotkriven, i pritom u “igri”, osim kuvanja morati hitno da se posveti i eliminaciji brojnih prepreka sa svog puta. Međutim, kako njegovo poniranje u kriminal uzima maha, obznanjuje se još jedna, možda i najšokantnija od svih istina – otkrovenje, kako je u stvari dijagnoza raka nešto najbolje sto mu se u životu dogodilo i da sada, bez većih inhibicija, ima snage i sposobnosti raditi  stvari kakve ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli. Ono što je po suočavanju sa kancerom započelo kao oslobađanje viška energije u vidu rasturanja inventara na dodatnom poslu, ili udaranja tvrdih momaka koji su mu ismevali sina, poprima patološki vid pronalaženja zadovoljstva u sopstvenoj sposobnosti da se počine najteži zločini.

Na taj način, lagano, iz podsvesti (eto opet one jungovske senke poludelog naučnika), počinje da se rađa Hajzenberg- njegov mračni alter ego.

“…and into the black”
“…and into the black”

Koristeći kao ulični pseudonim, (po kome se predstavlja partnerima iz podzemlja i pod kojim je obeležen na policijskim poternicama) ime čuvenog nemačkog naučnika, tvorca principa neodređenosti u kvantnoj mehanici, Volt nam zapravo jednom štreberskom pošalicom, na najbolji mogući način opisuje suštinu svog lika. “Što preciznije merimo položaj kvantnog objekta, to manje precizno možemo izmeriti njegovu brzinu, i obratno” – tvrdi ovaj princip, odnosno, prevedeno u jezik metafore, kada postane Hajzenberg, mi, kao gledaoci, ne možemo biti sigurni gde je u tom trenutku onaj mlohavi intelektualni Volt, koga smo na početku serije gledali, i vice versa- dok je u toplini porodičnog doma, sa ženom i sinom, ne možemo ni slutiti dokle će biti sposoban da ide kada se sledeći put nađe na tamnoj strani.

Zanimljivo je koliko, stavljen u kontekst pop kulture, ovaj „Hajzenberg” nalikuje više alter-egu klasičnih stripovskih superheroja nego negativaca. Klark Kent, Piter Parker, Brus Vejn, u svojim svakodnevnim ulogama postoje nalik Voltu, kao sastavni delovi društva i poretka, a onog trenutka kada neka spoljna sila zapreti njegovim rušenjem, navlači se (ili odbacuje) maska, i druga strana ličnosti istupa kako bi ga odbranila. V.V. po prirodi stvari jeste momak koga bi pomenuti trebalo da jure, i protiv koga bi trebalo da se bore, ali im je blizak upravo po tome što svoju tamnu polovinu koristi kako bi poredak sačuvao, a ne protiv njega istupio. On postaje odmetnik i kriminalac, ne da bi pljunuo na ženu, kuću, decu, privređivanje, i sve druge američke porodične vrednosti, već to čini  kako bi se u društvu čvršće utemeljio i ispunio svoju rodnu i socijalnu ulogu glave porodice i materijalnog snabdevača. Sa druge strane, u situaciji u kojoj danas, to isto moderno društvo podrazumeva i nameće ideal kvalitetnog i uspešnog života samo sa boljim kolima, savršenijim kućnim spravama, većim i luksuznijim  ambijentom, brojnim glupostima koje čoveku u suštini nisu potrebne, Volter takođe, poput svih nas, žudi za posedovanjem istih. Njegov preobražaj, kompleksniji je u svetlosti, ne samo zadovoljstva mogućnošću pokazivanja “cojones” žestokim momcima, ili novčanog opskrbljivanja najbližih, već i egzaltacije koju ima pošto napokon sebi može priuštiti kupovinu najskupljeg i najopakijeg bojlera izloženog na lageru u robnoj kući.

U takvoj postavci stvari “Breaking Bad” jeste jedna od najefektnijih osuda ovog obezduhovljenog i materijalističkog socijalnog sistema.

Trgovina drogom, Volterov idealni biznis i put do ostvarenja sna, kao što nam je to “The Wire” uostalom savršeno pokazala, neminovnost je njegove ekonomije, a rat protiv nje samo je sizifovski apsurd u koji je američki državni aparat nepovratno zapetljan. Međutim, za razliku od likova iz pomenute serije, već rođenih i odraslih u adekvatnom (i očekivanom) kulturnom miljeu, mnogi od Volterovih saradnika, poslodavaca i mušterija dolaze uglavnom iz one druge, uređene, “komšijske” Amerike. Oni su (a naročito se tu misli na Džesija i njegove mlade prijatelje) poreklom iz srednjoklasnih porodica, dobro materijalno situirani, sa obezbeđenom budućnošću i ostvarenim američkim snom, a opet, većinski okrenuti opijatima i kriminalnom načinu života koji za njih nije bio egzistencijalna nužnost. Kao takvi, oni savršeno kompletiraju krug Giliganove društvene kritike i svesnosti o tome gde se u njegovoj državi krije suština problema.

“Once you`re gone you can never come back”
“Once you`re gone you can never come back”

Dosadašnji rejtinzi pokazuju  kako je serija bila više gledana u unutrašnjosti Sjedinjenih država, nego na njihovim obalama (top “tržišta” bili su Albukerki/Santa Fe, Memfis i Kanzas siti, dok se ni Njujork ni LA nisu našli u prvih 10), što se u nekom slobodnijem tumačenju pripisivalo osećaju publike da se u njoj radi o istinskoj dubini Amerike, tačnije srednjoameričkom životu i srednjoameričkim problemima. Sa druge strane, odabirom baš Novog Meksika kao mesta radnje, njeni kreatori, te tipične scene iz srednjoklasne svakodnevice, projektovali su u jedno pakleno-vesternoliko okruženje, čime je stvoren suptilan psihološki utisak njihove jasnije i veće izloženosti. Takođe, vrlo bitnu ulogu igrala je i blizina meksičke granice, odnosno geografska identičnost sa “pravim” Meksikom, tim mitskim ishodištem svih odmetnika ka svetu bandita, kartela, droge i uopšteno slobode od važećih Ujka Semovih zakona. Ljudi nastanjeni u ovom kulturnom međuprostoru, oduvek su imali poseban osećaj dislociranosti i dvojnosti, sa konstantnim slatkim zovom greha ka oslobađanju od inhibicija, i gubljenju u tom razuzdanom carstvu poroka… (činjenica koja značajno doprinosi Voltom shvatanju koliko mu je malo bilo potrebno kako bi bio gurnut sa ivice, i kako bi započeo svoje poniranje u tamu). Pa opet, iako je jedna od glavnih tema “Breaking Bad-a” nepobitno tama ljudske (Voltove) duše, u njegovoj fotografiji gotovo da i nema senki, niti previše noćnih scena. Nema onog tipičnog urbanog lavirinta između njujorških i baltimorskih oblakodera u kome bi se grešnici sakrili, već sve postaje nalik goloj, suncem opaljenoj preriji Novog Meksika, na čijoj se svetlosti, poput izuvijanih stabala pustinjskih biljaka, zlo albukerkijevske zajednice i njenih pojedinaca nepogrešivo otkriva.

Naročita filozofska umešnost da se, najdirektnije pozabavi uočavanjem i hemijskom analizom strukture tog lokalnog (ali i opšteg, metafizičkog) zla, njegovih osobenosti i metamorfoza, jeste karakteristika koja ovu seriju posebno uzdiže nad ostatkom današnje TV produkcije. “Hemija je nauka o materiji”- kaže Vins Giligan “ali ja preferiram da je zovem naukom o promenama”. Sposobnošću za zlo onih naizgled dobrih i društveno utemeljenih, Giligan, u tom smislu, pred nama gledaocima, suprotstavlja sposobnost zlikovaca i kriminalaca da se preokrenu i budu dragi, humani, ili da neprimetno postoje u istom okruženju kao i ovi prvi. Gas Fring, Volterov šef i arhineprijatelj  (jedna od najboljih uloga u karijeri Đankarla Espozita), tako istovremeno funkcioniše i kao monstruozni gospodar prstena droge, ali i ugledni građanin i dobročinitelj, čovek ljubaznog ponašanja i skromnih životnih zadovoljstava. Glavni Gasov hitmen Majk, oličenje ubilačke hladnokrvnosti, sa druge strane je brižan deka, prepun ljubavi za svoju unučicu koju često vodi na sladoled, ne odudarajući pritom od ostalih roditelja u scenama idiličnih gradskih popodneva. Kroz suočavanje sa ovom specifičnom vrstom metamorfoze i dvojnosti, mi postajemo više nego svesni  istinske monstruoznost zla, odnosno njegove mogućnosti da u kolektivu, ili pojedincu, bude čvrsto prepleteno sa dobrim i socijalno prihvatljivim.

Ako tome još pridodamo i Giliganovu scenarističku doslednost, izraženu u rezultovanju svih negativnih i zlih akcija njegovih likova u teškim i tragičnim posledicama, doći ćemo do ključnog filozofskog i moralnog pitanja koje “Breaking Bad” postavlja, a nad kojim se lomi završnica njegove pete i finalne sezone : da li se ovde priznaje i prikazuje svet u kome postoji bilo kakav etički poredak, viša (božja) pravda, odnosno karmička odmazda, ili će naš Volter Vajt, kao i mnogi drugi zlikovci, bez obzira na sve svoje nagomilane grehe, jednostavno proći nekažnjeno, i odjahati u novomeksički zalazak sunca?

Na kraju, vredi još jednom istaći, “Breaking Bad” je vrhunska drama, jedna od retkih, čijih bi 40 i nešto epizoda bez trunke dosade mogao u cugu da pogledam još nekoliko puta. “Breaking Bad” ne pokušava da vam stalnim obnavljanjem nekog preglomaznog ansambla, desetinama nesuvislih podzapleta, ili drugim jeftinim trikovima nekih manje kvalitetnih serija održi pažnju. U pitanju je neverovatna sigurnost u snagu svog glavnog junaka (uz dubok naklon Krenstonovom performansu), kao i zanimljivost i kvalitet udarnog tandema Volt – Džesi koji, pojačani ostatkom male, ali efektne glumačke ekipe, svojim interakcijama nagone da poverujete kako bi ih mogli gledati satima, ili danima. I bez obzira što smo već nekoliko puta  potencirali reč “drama”, pa još pritom i “ozbiljna”, nemojte se plašiti – prisutno je u ovim dogodovštinama već pregršt saspensa, nasilja i crnog humora, u duhu koji mnogi vide kao nasleđe koenovsko – tarantinovskog tipa, a osim toga (što će našem geekovsko-nerdovskom čitaocu biti posebno primamljivo) naši junaci više puta koriste hemiju, njene otrovne razarajuće dražesnosti, ili uopšteno razne druge naučne metode,  kako bi svoje protivnike eliminisali, ili se izvukli iz nevolje.

S tim na umu, možemo slobodno zaključiti da nam je sada, više od 10 godina kasnije, nakon famoznog Tonija Soprana, ali i Dekstera Morgana, Stringera, Omara, ili Ejvona Barksdejla iz “The Wire”, Ala Sverengena iz “Deadwood”, odnosno svih tih vampira, Sajlonaca i opakih lordova Vesterosa, televizijski program “najplodnijeg televizijskog perioda”, napokon podario svog, ako ne najvećeg, a ono najsubverzivnijeg od svih negativaca –  nekoga, sa kime je naša identifikacija bila najlakša i najdirektnija, pa samim tim i preispitivanje sopstvenih mrakova dublje, intenzivnije i opasnije.

Autor: Andrija Maslać