Devojka ispred ogledala

Početkom tridesetih godina prošlog veka, Marija- Tereza Valter bila je Pikasova mlada ljubavnica i jedan od omiljenih modela. Marija-Tereza imala je sedamnaest godina kada je započela njena veza sa Pablom Pikasom. Na njegovim slikama ona je plava, sunčana i svetla, za razliku od, na primer, Dore Mar koju će Pikaso predstavljati u tamnim tonovima. Godine 1932. nastaje slika Devojka ispred ogledala, moderna verzija tradicionalne predstave Taštine. Pikaso stvara blistavo delo koristeći se jarkim bojama, ali i brojnim poetskim aluzijama. Balans ekspresivnosti i dekorativnosti postaju standard na svakom njegovom budućem delu.

Intenzivnost osećanja prema Mariji-Terezi Pikaso prikazuje na slici, ona je vitalna, samozadovoljna, kontemplira ispred ogledala. Pa ipak, ona je više predstavljena kao kvazi-mitsko biće.

slika1

Glava Marije-Tereze je prepoznatljiva i pored stilizacije i predstavljanja Pikasove takozvane „duple glave“ koju je istraživao od 1925. godine. Iako je devojka predstavljena iz profila, Pikaso je doslikao i drugu stranu lica, koja se iz ovog ugla ne bi videla. Ovaj deo lica predstavljen je frontalno, od Marije-Tereze čineći dve osobe. Deo lica predstavljen iz profila je mlad, bez šminke, nežne lila nijanse, karakterističnih crta, dok je drugi deo lica jarko žut, sa zeleno uokvirenim okom, jarko namazanim rumenilom i crvenim usnama. Lice devojke podseća i na mesec i sunce, balansirajući između devojčine mladosti i nevinosti, okružene svetlim oreolom, i sunčane zrelosti. Dupla glava predstavlja metaforu dva lica Eve, ali i Izide i Afrodite. Zaokružene u sferi, dva lica devojke postoje jukstapozicionirane u hladnim i toplim bojama.

I devojčino telo nastavlja da reflektuje tu dvojnost započetu glavom. Vertikalna podeljenost tela nam otkriva njenu odevenost, koja podseća na štraftaste kupaće kostime Kupačica iz Pikasovih ranijih dela, i nagost koja otkriva zaokrugljeni stomak. Iako ovakva predstava nagoveštava i trudnoću, ovoga puta to nije bio slučaj. Pikaso i Marija su dete dobili tek tri godine kasnije. Zajednička za ova dva dela tela je okrugla utroba, simbol rađanja i plodnosti, koji nagašavaju devojčinu samsvesnost u seksualnosti prikazanu jasno u odrazu u ogledalu.

Moguće je da je Pikasa na ideju o neobičnoj predstavi Taštine najverovatnije navela slika koju je video u kolekciji svog prijatelja  Ramona Gomeza de la Serne Živa i mrtva dama.  Na ovoj slici predstavljena je žena koja se ogleda u ogledalu- i ovde je, tradicionalno, njen lik predstavljen kao glava kostura, a ona sama je predstavljena tako da joj je cela jedna strana tela ogoljeni skelet. Pikaso je svoju sliku zasnovao primarno na podeljenosti nago- odeveno i seksualnim i stvoriteljskim aluzijama. Pikaso se, na sebi svojstven način, odnosi i balansira između života i sumornosti Taštine.

Kada pogledamo devojčin lik u ogledalu okrećemo se od Pikasovih, iako apstraktnih i stilizovanih, ipak realnih predstava i posmatramo simboličke forme. Od vremena Luja XVI postojalo je ovakvo, stojeće, ogledalo, sa dva stubića i postoljem koje ga drže i nazivano je  Psiha ogledalo ili ogledalo za odevanje. Ime je dobilo po priči o Erosu i Psihi, gde je duša (psiha na starogrčkom) predstavljana kao mlada i lepa devojka koja žudi za božanskom ljubavlju. Verovalo se da ovakvo ogledalo ne predstavlja fizički odraz već unutrašnji izgled onoga ko se ogleda.

Osećaj da je devojka u realnosti samo rog izobilja, ako se tako može reći, u ogledalu je dobio drugačiju dimenziju. Pikaso joj, mada ne toliko očigledno kao na nekim drugim radovima, dodaje konotaciju muškog koliko i ženskog što tema preispitivanja ispred ogledala vrlo jasno reflektuje. Trup u ogledalu, odeven u prugasti kostim nagoveštava rebra, ali su grudi doslikane sa strane, kao posebni delovi devojke, podsećajući i na dekorativne dodatke.

Najviše pažnje Pikaso je i sa likom u ogledalu posvetio glavi- lik je misteriozniji i egzotičniji nego donji deo tela. Lik devojke je manje samouveren i izgleda kao da otkriva svoje pravo biće posmatrajući se u Psiha ogledalu. Uvučena brada ovde odaje nervozu, a čelo je naglašeno zelenim krugom i intenzivnom crvenom bojom koja dominira licem. Intenzivnije su boje na njenom liku u ogledalu, zelena, crvena, tamna ljubičasta i crna. Lik u ogledalu deluje bezobličnije, fluidnije, kao da se neprestano menja. Devojka u ogledalu deluje starije i tamnije, manje jasna nego predstava koja je izvan ogledala posmatra.

I sebe je, na neki način, Pikaso smestio u kompoziciju, slikajući šarene tapete na zidovima koje podsećaju na odeću Harlekina iz commedia dell’arte, sa kojim se često identifikovao- kao tihim svedokom devojčine fizičke, ali i psihičke transformacije.

Devojka ispred ogledala je kulminacija serije dela koje Pablo Pikaso započinje godinu dana ranije slikom Mrtva priroda na stolu.  Svi predmeti koji se nalaze na stolu, korpa za voće, voće, sto, lebde stvarajući formu koja neodoljivo podseća i na izuvijano ljudsko telo, a čak se i zidovi kreću. Još dve slike koje prethode Devojci sa ogledalom, i koje su inspirisane Marijom-Terezom su Akt na crnom kauču i Ogledalo. Mnogi će se složiti da su Pikasova dela na kojima je model bila Marija-Tereza i njegovi najuspeliji portreti. O svojim modelima je govorio da ih slika onako kako ih oseća i kako o njima misli, a ne onako kako ih vidi. Zato Marija-Tereza Valter ostaje svetla i sjajna zvezda Pikasove umetnosti.

Mrtva priroda na stolu, 1931.
Mrtva priroda na stolu, 1931.

Akt na crnom kauču, 1932. i Ogledalo, 1932.
Akt na crnom kauču, 1932. i Ogledalo, 1932.

Autor: Iva Šapić