ArtDražen Pekušić

Kastrati – Pev anđela

Težnja ka savršenstvu. Težnja ka ispunjenju. Umetnost ima tu tendenciju da nas goni ka toj zamišljenoj tački u prostoru i vremenu čije je dosezanje krajnje diskutabilno. Ipak, na njenim krilima svakako uspevamo da se odlepimo i vinemo ka određenim visinama koje vrlo lako znaju da opiju duh. Vibracije nota i melodija svakako poseduju taj dionizijski aspekt u svom delovanju na čoveka. A ponajviše čistota ljudskog glasa. Tako se oduvek pažnja usmeravala na pojedince koji su svojim glasom uspevali da opiju masu. Ali i pored njihove uzvišene pojave, koja ih je krasila, postojala je i ona druga strana medalje – žrtvena. Žrtva koju je bilo potrebno prineti ne bi li stvorili savršen, anđeoski ton. Dobrodošli u svet kastrata.

Reč kastrat dolazi od italijanske reči castrati i odnosi se na muški sopran ili mecosopran, a produkovan kastracijom pevača pre ulaska u pubertet i dosezanja polne zrelosti. Ipak, pre uvođenja ove prakse u sferu muzike i umetnosti, kastracija je bila uobičajan metod kažnjavanja i pokoravanja hiljadama godina unazad kroz istoriju, javljajući se tako u različitim kulturama i tradicijama. Najraniji zapisi datiraju iz Sumera i XX veka pre nove ere. U toj daljoj prošlosti, kastrirani muškarci zvani su evnusima i služili su za obavljanje specifičnih dužnosti u društvu. Naziv evnuh potiče od dveju grčkih reči – eune (postelja) i ekhein (čuvati), te bukvalno prevedeno znači – čuvari postelje. Takav naziv jasno vam govori da se često radilo o čuvarima i slugama po haremova Dalekog i Srednjeg istoka. Osim za ljude specifične društvene namene, evnusi su označavali i ljude u celibatu ali i impotentne muškarce. Kasnije sa usponom Rimskog carstva, a potom i Vizantije, evnusi zauzimaju visoke položaje predstavljajući uticajne ljude na dvorovima, kojima su se poveravale državne tajne i poslovi. Bili su mudri savetodavci, te si ih Rimski carevi, poput Nerona i Tita, koristili su ih kao lične savetnike.

Kada govorimo o kastriranim pevačima, pouzdano se zna da su postojali još od ranih perioda Vizantije, odomaćivši se u crkvenim horovima. Do IX veka nove ere već je bilo i poznatih imena u tom domenu, a Aja Sofija (Hagia Sophia) u tadašnjem Konstantinopolju, a današnjem Istanbulu, posebno se isticala kao jedan od centara horskog pevanja. Zdanje koje svoj život započelo kao crkva, zatim po naletom Turaka pretvoreno u džamiju, da bi na kraju po odluci Ataturka 1935. godine Aja Sofija dobila status muzeja. Tako je bilo sve do XIII veka i Četvrtog krstaškog rata i sloma Konstantinopolja. Tada dolazi do zatišja. U tom periodu nedostaje dokaza o sudbini evnuha, sve do XVI veka i njihovog ponovnog pojavljivanja na području Italije, nekih 300 godina kasnije. Tada ponovo dolazi do interesovanja za horskim angažovanjem kastrata za crkvene potrebe. Papskom bulom iz 1589. godine, papa Sikst V (Pope Sixtus V) ponovo uspostavlja hor Svetog Petra, isključivo okrenut angažovanju kastrata. Glavna razlika između kastrata i evnuha je u tome što su prvi kastrirani pre puberteta i isključivo za potrebe očuvanja boje glasa, dok je kod evnuha kastracija uglavnom izvršavana kao kazna, i to uglavnom u kasnijoj dobi, te nije moglo doći do uticaja na razvoj glasovnih i drugih fizičkih karakteristika. Pev kastrata za crkvene starešine predstavljao je oličenje blaženstva. Materijalizaciju anđeoskih osobina u čoveku. Iako se crkva javno gnušala svih fizičkih modifikacija, i izvršioce istih javno osuđivala, s druge strane obimno je koristila usluge kastrata za crkveno horsko pevanje.

Uspon operske scene
Uspon operske scene

Ipak, pored angažovanja u crkvenim horovima, kastrati su svoj umetnički vrhunac dostižu boraveći na prestižnim operskim scenama tog vremena. Prvenstveno na Apeninskom poluostrvu, ali i širom Evrope. Tako početkom XVII veka u Italiji počinje da cveta ta nova muzička forma – opera. Ona je kastratima pružala jedinstvenu mogućnost za izlazak u prvi plan iz jednog jednostavnog razloga – opera je predstavljala pokušaj ponovnoh oživljavanja stare grčke tragedije u kojoj, po predanju, žene nisu smele da učestvuju. Publika antičke Grčke je ličnosti prepoznavala ne po glasovima, već po maskama koje su glumci nosili. Sličan običaj nalazimo i u Engleskoj u doba Šekspira, gde su sve uloge tumačili mučkarci. Od kada je 1637. godine u Veneciji otvoreno prvo javno pozorište, kastrati su, pored crkvene, preuzeli i dominaciju u operi, te su tako ostali nezamenljivi sve do polovine XVIII veka.

Za njih se tvrdi da su bili istinske zvezde tog vremena. Fama koja ih je krasila je nešto što do tada nije bilo zabeleženo u muzici i umetnosti. Smatrani su besmrtnicima. Kastrati su bili prve internacionalne muzičke zvezde. Kraljevi operske scene. Ipak, veoma mali broj njih, koji se upustio u avanturu uspona na operskim daskama, zaista je i dostigao taj kultni status. Siromašne porodice bile su u takvim situacijama da su često pristajale da jedno od svoje dece pošalju na kastraciju, u nadi da će im se to isplatiti. Na žalost, postoje zabeleženi slučajevi da su porodice slale i svu svoju mušku decu, pet, šest njih, na kastraciju u nadi da će bar neko uspeti da se probije i obogati i time, ujedno, pomogne porodici. Jednostavno su prodavali decu kastratskim agentima, koji su bili preteča lovaca na talente, obilazeći zemlju u potrazi za mladim talentovanim glasovima. Čitava mašinerija kastracije bila je toliko rasprostranjena da je često bio vidljiv natpis na izlozima berbernica kako kastriraju po povoljnim cenama.

Kastrirana deca dobijala su izuzetno kvalitetno obrazovanje, a ukoliko bi i njihov napredak bio vidljiv, materijalno su bila u potpunosti obezbeđivana i sva moguća pažnja je na njih usmeravana. Na dalje usavršavanje. Postojao je čitav sistem posebnog obrazovanja i obuke, koji je bio na ceni. Školovanje kastrata trajalo je šest do osam godina, po brojnim pevačkim školama koje su nicale po čitavoj Italiji i koje su dovele umetnost belkanta do vrhunca. Takođe se zna da se prema kastratima u školama postupalo mnogo bolje nego prema običnim učenicima. Posvećivano im je mnogo više pažnje, dobijali su bolje jelo, topliju odeću i čistije sobe. Pored pevačkih škola postojali su i privatni pedagozi, od kojih je najpoznatiji bio Nikola Porpora.

Čitava ideja iza kastriranja ležala je u tome da ukoliko bi se muzički nadareno dete kastriralo pre puberteta i polnog sazervanja, time bi se očuvao kvalitet njegovog glasa. Glas ne bi mutirao, već bi zadržao dečiju krepkost i vitalnost. Poenta kastracije bila je u očuvanju veličine glasnih žica, odnosno u spečavanju punog razvoja istih, usled uskrćivanja testosterona. S druge strane plućni kapacitet se nesmetano razvijao. Grkljan je kod kastrata zadržavao mekoću i pokretljivost, glasne žice su ostajale kraže i tanje, a grudni koš, organi za disanje i rezonatorski prostori su bili normalnih dimenzija. Tako je u kombinaciji sa manjom površinom glasnih žica rezultat bio očaravajuć za slušaoca. Za konfiguraciju njihovog glasa tvrdilo se da nije posedovao niti muška niti ženska obeležja, kako su ga mnogi neuko opisivali, ali nije bio ni dečiji, već ga je krasila neka vrsta posebne čistote koja je teško bila uporediva sa bilo čime. Glas izuzetno fleksibilne prirode.

S druge strane, kasteriranje pre puberteta dovodilo je do niza posledica u psiho-fizičkom razvoju deteta. Osim što polno nikada nisu sazrevali, nedostatak testosterona dovodio je do toga da im glas nikada ne mutira, te i do potpunog izostanka maljavosti. Usled istih nedostataka kosti im nisu na vreme očvrsnule, te su uglavnom kastrati bili izrazito visoki ljudi, dugih udova. Krasila ih je i izrazito bela put, jer testosteron dodatno stimuliše i koštanu srž u proizvodnji krvnih zrnaca. Takođe, bila je prisutna i slaba muskulaturna struktura. Samo tokom XVII veka kastrirano više od sto hiljada mladih dečaka, ne bi li se radilo na njihovim glasovima. Takođe, za vreme kastracije koristili su se teški i sirovi opijati, pa je tako i veliki broj dece umirao i od prekomerne doze medikamenata. Nikada se ne probuduvši. Od tog velikog broja kastrirane dece, samo mali broj njih bi uspevao da se zaista proslavi u operi i izgradi sebi ime. Dok bi veliki broj njih završavao po crkvenim horovima koji uopšte nisu mogli biti upoređivani s uspehom na daskama. Mnoge velike opere tog vremena isključivo su bile pisane za kastrate. Mnogi poznati kompozitori, kao Mocart i Rosini, nastavili su da pišu uloge za njih i tokom XIX veka, ali zbog Napoleonovih ratova i smanjivanja papine moći, praksa kastriranja je smatrana surovom i nehumanom.

Kao što je već rečeno, svoj vrhunac, kastrati, dostizali su u operi. Uglavnom su u najprestižnijim operama tumačili glavne uloge. Bili su zvezde scene. U vreme kada je kastracija dostigla najviši nivo tabua, istovremeno su se pojavila u najveća imena u muzici. Oni su bili upravo kastrati. U tadašnjoj fabrici snova, bogatim i raskošnim pozornicama, predstavljali su sam vrhunac tog doba, tog bogatstva. Bili su najvredniji element celokupnog pristupa umetnosti te epohe. Često se tvrdilo da su bili i vrsni ljubavnici. Čak seksualni objekti, privlačivši oba pola. Boravili su na dvorovima širom Evrope, krećući se u krugovima najvišeg plemstva. Pretpostavlja se da su seksualno bili zanemoćali, zbog same činjenice nedvoljno razvijenih polnih karakteristika, te se najverovatnije samo radilo o prestižu njihove pojave na osnovu koje su i mnoge legende o njima ispredane. Evropski dvorovi prosto su se otimali u dovođenju čuvenih kastrata. Bila je to stvar prestiža.

Carlo Maria Michelangelo Nicola Broschi, poznatiji kao Farineli
Carlo Maria Michelangelo Nicola Broschi, poznatiji pod umetničkim imenom Farineli

Među najveća imena svakako spada veliki Karlo Broski (Carlo Broschi, 1705. – 1782.), poznatiji pod umetničkim imenom Farineli (Farinelli). Najpoznatiji Italijanski sopran kastrat XVIII veka. Rođen u plemićkoj porodici, kod koga je još u najranijoj mladosti zapažen poseban talenat i kvalitet glasa, te je rano kastriran ne bi li se što bolje sačuvao takav glas i u kasnijim godinama. Obrazovan i obučavan je na najprestižnijim konzervatorijumima, svoje umetničko ime uzima ubrzo po završetku obrazovanja. Postaje poznat kao il ragazzo (dečak), zbog svoje izuzetno mladolike pojave i lepih crta lica. Prošao je sve Evropske centre kulture poput Beča, Venecije, Napulja i Londona, pevajući aristokratiji na brojnim dvorovima. Nakon Engleske, odlazi u Španiju gde ostaje 25 godina. Tu je uposlen od strane same kraljice, te postaje i direktor ondašnje opere u Madridu. Farinelli je imao snažan, svetao i ujednačen glas sa rasponom preko tri oktave. Intonacija mu je bila čista, triler divan, a dužina daha nezapamćena. Sa velikom lakoćom je pevao najteže pasaže i velike skokove. U ukrašavanju je bio umešan, a posedovao je i snažan temperament. Jedino se moze reći da nije bio naročiti glumac. Ostalo je negde zabeleženo – Jedan je Bog i jedan je Farineli. Ekshumacija tela Farinelija obavljena je 2006. godine od strane osnivača Farinelijevog obrazovnog centra, s ciljem da se sazna što više detalja o kastratima, njihovoj konstituciji i fizionomiji. Pored Farinelija, vredi pomenuti i plemeniti glas Senesina (Francesco Bernardi) kao i Kafarelija (Gaetano Maiorano), koji je posle Farinelija važio za najboljeg.

Raskoš života pojedinih kastrata
Raskoš života pojedinih kastrata

Kastrati su bili apsolutni gospodari na pozornici, njima je bilo sve dopušteno i potčinjeno. Nazivali su ih jednostavno – Primo uomo (prvi čovek). Bili su po pravilu veoma kapriciozni i arogantni, a dobijali su ogromne honorare. Na binu su dolazili u raskošnim kostimima, bez obzira na to kakvu su ulogu tumačili i u kom vremenu se dešava radnja. S druge strane, u privatnom životu kastrati su bili diskriminisani i isključeni iz životne svakodnevice, te se sasvim sigurno može reći da nisu bili zaista srećni. Takođe im je brak bio nedopustiv, kao i život sa ženom u istoj kući. Neki od kastrata javno su se obraćali papi s objašnjenjem da je kod njih kastracija loše urađena, čime su se pozivali na prava svih ostalih građana. U takvim situacijama papa bi jednostavno odgovarao sa:’’Kastrirajte se onda bolje.’’ Ostao je zabeležen samo jedan slučaj, u Hamburgu, kada je bilo dozvoljeno kastratu da se oženi.

Alesandro Moreski, poslednji horski kastrat
Alesandro Moreski, poslednji horski kastrat

Kraj XVIII veka označava i kraj ere kastrata, ali se tada uporedo ukida i vekovna zabrana nastupanja ženama. Već od 1860. godine, i ujedinjenja Italije, kastracija u muzičke svrhe postaje ilegalna. Sve postaje zvanično kada papa Lav XIII (Pope Leo XIII) zabranjuje kastraciju. Tih godina u horovima širom Italije ostaje još svega nekoliko aktivnh kastriranih pevača. Uglavnom u Rimu. U toj grupi ostaje i poslednji horski kastrat, čiji zvučni zapisi predstavljaju jedinu živu sponu koja je ostala s tim vremenom i njenim glavnim akterima. Radi se o Alesandru Moreskiju (Alessandro Moreschi). Snimci nastali 3. i 5. aprila 1902. godine, ali zbog loših uslova i tehnike, ne uspevaju da nam dočaraju pun kolorit glasovnih mogućnosti, ali nam bar daju obrise tih maglovitih epoha za nama. Posle njihovog zvaničnog nestanka sa operske scene, kastrati ostaju još neko vreme prisutni pri crkvenim horovima. Ipak pevanje u crkvenim horovima nikada nije moglo da se meri sa uspehom nastupanja na raskošnoj operskoj sceni. Na youtube linku ispod možete čuti deo tog sačuvanog zvučnog zapisa s početka XX veka.

Pored drastičnih mera pri stvaranju jednog kastrata, postoje i prirodni slučajevi, odnosno endokrinološki kastrati. Pod tim nazivom pre svega se misli na osobe sa hormonskom anomalijom, medicinski poznatom kao Kalmanov sindrom, stanje nedovoljne razvijenosti polnih žlezda. Sindrom je uzrokovan nedostatkom gonadotropin-oslobađajućeg hormona koji se sintetiše u hipotalamusu. Javlja se šest puta češće kod dečaka nego kod devojčica. U slučaju ovog poremećaja nedostaju primarne i sekundarne polne karakteristike, odnosno nedovoljno su razvijene. Maljavost i mišićna masa takođe su redukovani, libido umanjen, a ekstremiteti duži nego što je to uobičajeno. Savremenim hormonskim terapijama uklanjaju znaci tzv. evnuhoidizma. Danas u muzici imamo dvojicu muzičara/pevača sa ovim tipom poremećaja. To su Džimi Skot (Jimmy Scott), poznati Američki džež muzičar i Radu Marian, Rumunski soprano. Pretpostavlja se da njihove vokalne karakteristike veoma podsećaju na slučajeve kastrata, ali nastale samo usled prirodnih hormonskih poremećaja.

S današnje tačke gledišta, najpribližnija tehnika pevanja, koja donekle može da dočara čaroliju kastrata, jeste kontratenorsko pevanje. Oni se služe posebnom tehnikom pri pevanju, poznatom kao falseto (falsetto). Kontratenorsko pevanje je veoma dugo poznata praksa, koja se naročito razvijala do kraja XVI veka. Pri pevanju u falsetu glas zvuči otprilike za oktavu više i pri tom vibriraju samo rubovi glasnih zica. Treba naglasiti da je termin falseto pogrešan, jer se radi samo o iscrpnoj tehnici pevanja, a ne o bilo kakvom varanju, kako sam naziv tehnike zna da sugeriše. Danas se pri izvođenju muzike ranijih epoha, kao i opera pisanih isključivo za kastrate, često primenjuje ova tehnika pevanja, čime se ostvaruje autentičan zvuk. Prvi veliki kontratenor našeg doba bio je Alfred Deler (Alfred Deller). Alfred pripadao je takozvanoj engleskoj školi pevanja, koja je poznata po korišćenju zvučne rezonance glave, za razliku od kontinentalne škole koja uključuje i rezonancu grudi.

Opčinjavajuća svetla pozornice

Na žalost, u velikom broju slučajeva kada muškarac danas zapeva u falsetu izaziva reakcije zaprepašćenja i podsmeha, dok su nekada kastrati svojim pevanjem izazivali oduševljenje i divljenje. Kontrolom, lepotom i moći svoga glasa. Upravo onako kako se o ovoj temi govorilo nekoliko vekova ranije, kada se umetnost pevanja nalazila u svom zenitu i vrhuncu. Makar samo iz tog razloga o tome treba govoriti bez distance. Jer takav stav direktno je proistekao iz nepoznavanja istorijskih činjenica i puke konzervativnosti prema umetnosti koja je retko merljiva sa današnjim standardom iste.

Autor: Dražen Pekušić