Filmski skener

Cezar mora umreti – Cesar Deve Morire

Režija: Paolo i Vitorio Tavijani
Scenario: C. Rega, C. Striano,
Zemlja porekla: Italija
Nagrade – Festivali: Berlin 2012 – Zlatni medved, Nagrada ekumenskog žirija
Karlove Vari, Njujork, AFI FEST, Sidnej

Ceasar-must-dieBraća Tavijani proveli su šest meseci u zatvoru “Rebibbia”, prateći probe i razvoj predstave kompletno realizovane od strane zatvorenika, nekih i sa veoma dugim vremenskim kaznama. Kao rezultat je nastao  film Cezar mora da umre- hibridna forma dokumantarnog I igranog filma. Dobitnik Zlatnog medveda na ovogodišnjem Filmskom festival u Berlinu pokazuje kako to izgleda kada zatvorenici u italijanskom zatvoru maksimalnog obezbeđenja – igraju Šekspira. Na samom početku filma završava se predstava „Julije Cezar“ i glumci su nagrađeni gromoglasnim aplauzom. Svetla se gase; glumci odlaze sa scene i vraćaju se u svoje ćelije. Svi su oni zatvorenici u jednom rimskom zatvoru.  Zatim se vraćamo nekoliko meseci u nazad, na trenutak kada Fabio Kavali pozorišni reditelj, dolazi u zatvor i počinje pripreme sa zatvorenicima. Sledi najzabavniji deo filma. Audicija- gde se od zatvorenika traži da svoje podatke- ime, prezime, mesto rođenja i  sl.- izgovore na dva načina. Prvi put kroz suze dok  odlaze i opraštaju se sa ženom, a drugi put ljutito i  besno, kao da ih teraju da izgovore te reči. Natpisi nam otkrivaju za šta i na koliko su tačno osuđeni ( rangirajući ih od trgovine drogom, do povezanosti sa mafijom) i to u trenutku dok reditelj Fabio izgovara imena njihovih uloga.

Probe počinju. Fabio im dopušta da igraju na svom dijalektu i tumači im delo. I već od prvih proba, svaki od njih nas oduševljava glumačkim sposobnostima, te se prosto nameće da nije samo šala da se Italijani “rađaju” sa talentom za glumu, imitiranje i da zaista postoji nešto teatarsko u njihovom načinu govora, gestikulacije i mimike. Zanimljivo je da su čak svi uverljiviji u ulogama koje tumače u predstavi “Julije Cezar” nego kad igraju sebe  (ili scenarističku verziju sebe).

Čitajući Šekspira zatvorenici polako  otkrivaju lepotu i  veličinu Šekspirovog dela, potpuno se posvećuju kreacijama svojih likova, vežbajući čak i kad nisu na probama I dok su sami u ćelijama. Za njih predstava postaje mnogo više od puke zabave koja će im skratiti sate u zatvoru. Kroz priču oni zaboravljaju na svoje međusobne sukobe i  postaju neobičan glumački ansambl koji zaista želi da predstava uspe.  Nakon premijere, i gromoglasnog alauza, Cezar, Brut i  svi ostali ostaju iza zatvorenih vrata. Svi oni ponosni su i na čudan način dirnuti, kao da je predstava otkrila dubine njihove prošlosti.

Ovo je zaista jedinstvena studija odnosa pozorišta i realnosti, što je jasno naznačeno i u samom postupku snimanja- ceo deo priprema predstave je sniman u crno beloj tehnici, dok je početak tj kraj ( u pitanju je kružna struktura priče gde film počinje I završava istim trenutkom- predstavom). Kao takav je svakako zanimljiviji rediteljski nego scenaristički s obzirom da dijalozi  koji nisu iz drame, deluju pomalo neuverljivo ili ilustrativno podvlače ono što bi trebalo da shvatimo iz drame. Očigledno je da je drama „Julije Cezar“ izabrana kako bi istakla istoriju i tradiciju i možda kod zatvorenika probudila određen osećaj povezivanja sa njom, ali i zbog aktuelnih motiva kao što su spletke, korupcija, prevare, uticaj moći i ambicije.

Svi oni   reaguju i povezuju se sa Šekspirovim temama – života i smrti, rivalstva i mržnje, odanosti i izdaje, prirode kriminala i kodeksima časti koje oblikuju svet muškaraca. To je naravno  dobro sve dok se zahvljujući scenarističkoj intervenciji  plakatski i veštački izgovori i podvuče  u pojedinim trenucima. Na primer, nakon što se cela predstava završi zatvorenik Rega, koji je tu već 20 godina i trebada služi doživotnu kaznu izgovara repliku: „Tek kad sam upoznao umetnost, ova ćelija mi je postala zatvor.“ To je bilo savršeno jasno i mnogo poetičnije vidljivo i u nekoliko kadrova pre gde  svi oni, nakon što su skinuli kostima i obukli opet svoje zatvorske uniforme, ulaze u male ćelije i čuju kako se ključ u bravi okreće ostavljajući ih sa svim mislima u ta mala četri zida.

Bez obzira na sve film poseduje jednu specifičnu snagu i lepotu, budi emocije kod nas dok gledamo sve njih koliko se trude i uživaju u radu, izbegavši  zatvorske klišee. Mada rediteljima očigledno i nije bila namera da se  bave odnosima među zatvorenicima ili njihovom psihologijom već kako jedno umetničko delo deluje čak i na one na koje bi se ( makar po svim predrasudama),  namanje nadali. Na kraju ovo je jedno lepo podsećanje za sve nas  zašto je umetnost bitna i da njena snaga ipak nije iščezla.

Autor: Maja Todorović