Intervju: Natalija Ž. Živković – SAMI NA ULICI

U okviru intervjua sa pesnikinjom i video autorkom Natalijom Ž. Živković, Frenzy Spark Magazine premijerno predstavlja njen najnoviji poetski film “Cvetna peripetija” snimljen za beogradsku TV Art.

Foto 12

 1. Recite nam nešto o svom projektu “Omnibus Video V. Poezija”.  Odakle potreba za istim i na koji način vizuelna i pisana forma Vaše poezije jedna drugu dopunjuju?

Potreba proizilazi iz moje ličnosti. Koliko god mi je književnost na prvom mestu, imam poriv da tu oblast stvaranja dopunim. Književnost odgovara introvertnom delu mene, a video pak ekstrovertnom.

Ne znam koliko je to kontrast, a generalno volim kontraste. Volim šareno na crnoj pozadini, duboke misli  nasuprot lakoj razigranosti, sofisticiranost nasuprot treš poetici… Spajanje nespojivih stvari za mene čini celinu, a to se može primetiti i u mojim radovima. Ako ih međusobno uporedite, uočićete donekle raznolike senzibilitete.

2. Kada Vam je palo na pamet da biste mogli na osnovu svojih pesama da snimite kratke filmove i da li ste imali neki uzor u kontekstu domaće scene u vezi sa njima?

Zato što pre mog rada u Srbiji nije bilo temeljnijih pristupa video poeziji,  smatram da sam prva koja je ovu oblast uzdigla na nivo od značaja. Smatram da je projekat “Omnibus Video V. Poezija” pionirski u oblasti video poezije,  a ukoliko ima suprotnih autorskih mišljenja, rado ću odgovoriti na diskusiju u medijima.

Žao mi je što sama moram da dajem izjavu o pionirskom karakteru projekta, jer se oblašću video poezije u Srbiji ne bavi ni jedan profil kritičara. Ali šta je tu je, možda  jednog dana postanem ja kritičar u toj oblasti pa se to unapredi, makar za naredne generacije.

I – kako je raditi nešto pionirski? Pa, pravo da vam kažem, drugačije je nego kad se bavite nečime gde imate prethodnike. To primećujem jer se bavim i pisanjem, gde prethodnike imam.  Za razliku od pisanja, u video poetskom stvaranju i promociji, uvek mi provejava malo taj dah usamljenosti, kao da sam prvi čovek koji se penje na Himalaje. Ali, naravno, to je i lepo, jer zašto bih radila nešto što nije.

Prvi poetski film snimila sam 2009, ali sam se u međuvremenu uživela u tematiku kao da se bavim time dvadeset godina.

3. Kakvo je Vaše iskustvo sa inostranim festivalima na kojima ste učestvovali i kakav značaj (u smislu promovisanja) oni imaju za pesnike?

Učestvovala sam na festivalima u Španiji i Argentini. Video poezija je u mnogim zemljama institucionalno podržana, pa tako i festivali u tim zemljama, za razliku od Srbije. Video poete u svetu su umrežene, ali se i neprestano dalje umrežavaju, i mislim da video poezija i na svetskom nivou tek treba da doživi procvat.

Što se tiče promovisanja, naravno da su festivali prilika da se povežete sa video poetskim kolegama iz celog sveta. S druge strane, nisam zadovoljna kako su domaći mediji propratili učešće nas iz Srbije na festivalima. Tj. elektronski mediji su ga propratili lepo, a štampani i televizija nikako, koliko mi je poznato. Zašto? Ne postoji ni jedan razlog da to ne urade, u pitanju je specifičan korak unapred za srpsku umetnost. Čini mi se da nekim medijima  koji se inače bave kulturom nedostaje smelosti da zapaze i otkrivaju nove stvari, već igraju na sigurno i već poznato. Naravno, i druge stvari su u igri. Čast izuzecima.

Foto 2

4. Kakav je Vaš odnos prema književnoj tradiciji i motivima kojima ona obiluje a koji su prisutni u Vašem delu? Ko su bili vasi uzori (književni ili filmski) i da li ih je uopšte i bilo?

Književni uzori su mi tokom života bili Gogolj, Kafka, Danil Harms… Njihov nadrealizam. Ipak, danas nemam više toliko uzora, čini mi se da su oni potrebniji dok sam ne uhvatiš neki pravac. A zatim čak postaju i potencijalno štetni. Jer svetu ne treba Gogolj broj dva, svetu trebate vi.

Jedino mi je Žak Prever trenutno neki potencijalni orijentir, ali naravno ne u smislu da ću ga kopirati. Inače, zanimljiva je knjiga Milovana Vitezovića “Majstore, dobro jutro” u kojoj on izražava čuđenje što niko nije primetio sličnost između stvaralaštva Prevera i Dušana Radovića. Zaista je čudno da niko drugi nije primetio ovu očiglednu stvar. Mišljenja sam da kritičarima kod nas je potrebno da se oslobode, da bude manje pretencioznosti, više opuštene kreativnosti. Volela bih da čujem da li neki naš kritičar sme da kaže “Žak Prever je odličan pesnik”. Prever se, znamo, odavno izborio za svoje mesto u književnosti. Čini mi se da domaći kritičari misle da će ispasti neozbiljni ako izjave tako nešto, a predamnom pak ispadaju neozbiljni baš zbog toga što (ne smeju da) to izjave. Naravno, i među kritičarima ima pozitivnih primera, ali govorim o preovlađujućoj atmosferi u književnom miljeu. Imam često utisak da ako treba da se bira između jednostavne a dobre pesme i komplikovane a loše, daje se prednost drugoj.

5. Koja je Vaša najranija uspomena iz detinjstva i da li takvi sadržaji, iz perspektive odrasle osobe koja ih rekonstruiše, mogu biti inspirativna podloga za pesničko stvaralaštvo? Kakvo je Vaše iskustvo o tom pitanju?

Najranija uspomena – moji roditelji su u belom i na neočekivanom mestu otkrivaju mi  igračku lava, što me obraduje. Ne znam šta to simboliše, ali simbolika je svakako bolja nego da mi na neočekivanom mestu otkrivaju igračku  mravojeda. Lav je lepa, jaka životinja.

Ne koristim uspomene iz detinjstva u pesničkom stvaralaštvu. Za mene, detinjstvo je sada i ovde. Kroz snimanje poetskih filmova, ja živim svoje detinjstvo. Tako mogu da se ludiram koliko god poželim.

6. Kakav je Vaš odnos prema dečijoj književnosti  i da li ste razmišljali da napišete delo za decu?

Ja jesam objavila elektronski roman za mlađe tinejdžere “Putujuće pozorište Genijalci”. To je zapravo moj dnevnik iz osnovne škole koji opisuje kako smo drug i ja pisali drame i imali pozorišnu trupu koja je lutala školom, i tako se odlično provodili devedesetih dok se sve raspadalo. Nisam je objavila u štampanom izdanju jer su izdavači većinom imali ideju da ja to malo promenim, doradim, pa da ne bude autentični dnevnik, nego roman pisan iz perspektive odraslog.  Za mene je glavna vrednost tog materijala baš u tome što ga je dete napisalo i otkriva dečiji pogled na svet, i nisam želela da pravim takve izmene. Jednog dana nameravam da objavim taj materijal i u štampanom izdanju, i još malo secnem tu i tamo čisto iz urednosti.

7. Recite nam nesto o svom novom poetskom filmu “Cvetna peripetija”.

U filmu vidimo glavnog junaka kako zaliva cveće. Međutim, primećujemo da je to zapravo čas junak a čas junakinja. Filmska slika prati tekst pesme koji se poigrava polom glavnog lika.

Poetski film “Cvetna peripetija” je razigrana razonoda. Uz to, pomalo parodira savremenu “rodnu” književnost. U redu mi je ako nekog muči problematika pola i roda i stvara dela o tome, ali primećujem i da neki autori pišu o tome previše osmišljeno, kao da su zacrtali sebi da pišu o polu i rodu. E pa, ovo je blaga parodija tog aspekta. U filmu se zato radi o polu i rodu, ali bez ikakvog dubljeg smisla – film poručuje otprilike: “ima plavo a ima i roze”. Tako je forma pisanja o rodu ispoštovana a da pri tome nije rečeno u suštini ništa, i zato je ovaj film blago ironičan.

Beogradska grupa “Technodromes The” kreirala je muzičku podlogu, a u filmu glume Brankica Matovska i Dušan Miricki.

8. Zašto ste od mnogobrojnih pesama u zbirci odabrali ovu za snimanje i, kad smo već kod toga, na osnovu kojih kriterijuma birate pesme na osnovu kojih ćete snimati video rad?

Neke pesme su manje a neke više filmične.  “Cvetna peripetija” je i praktična za snimanje u studiju, jer, između ostalog, tu je poželjno da kadrovi budu statični. Ako ćete umetati iza glumaca lažnu – chroma key pozadinu, a kadar se kreće, moraćete da u montaži pomerate i pozadinu prateći kretnje kamere, što je dodatna zapetljancija. Ako želite kadar koji se pomera, bolje izađite na ulicu ili nađite drugo mesto sa istinskom pozadinom.

9. Kakva je bila Vaša saradnja sa glumcima i televizijom Art za koju je film snimljen?

Glumci su naturščici, kao i uvek u mojim filmovima. Lepo sarađujemo i družimo se.

Televizija Art promoviše kulturu i alternativne vrednosti, pa se i film “Cvetna peripetija” u to lepo uklopio. Do sad su oni emitovali i druge moje poetske filmove, a uskoro ćemo videti i još jedan sniman u njihovom studiju. Ovo mi je bilo prvi put da snimam poetski film u studiju, i odlično da sada imam i to iskustvo. Sve najlepše o televiziji Art.

10. Koliko prihvatate i dozvoljavate ‘intervenciju’ glumaca tj. njihovu interpretaciju pročitanog? Isto se pitanje može postaviti i za snimatelje. Koliko je konačan rezultat Vaša zamisao a koliko prihvatate sugestiju saradnika?

Volim da čujem sugestije i ideje glumaca (snimatelj sam obično ja), s tim da na kraju uvek ja prelomim šta ulazi u film. Jer, mora jedna osoba da odluči, inače će film biti stilski neujednačen – “mnogo babica, kilavo dete”.

U radu sa glumcima volim da atmosfera bude opuštena, da zaboravimo da snimamo film. Ne očekujem da imaju posebne dramske sposobnosti, već verujem da svako ume da glumi. Pri tome se na svoj način oslanjam na Stanislavski sistem.

Najbitnije mi je da ta osoba ima želju da učestvuje, to mi je jedina garancija da će dobro odglumiti.

 Foto 3
11. Najzad, šta je za Vas stvarnost i koje boje vam padaju na pamet pri pomisli na nju?

Stvarnost za mene nije samo suva realnost. Svet je umrežen na mnogo višem nivou. Stvari se ne događaju slučajno. Svime gospodari Bog i On zna o nama sve ono što mi ne znamo. Bogu ništa nije nemoguće. A On čini ono što je najbolje za našu dušu. Možda u nekom  trenutku nećemo shvatiti zašto su neke stvari takve kakve jesu, ali Bog vidi celu sliku, a mi samo parčiće.

U vezi sa ovim, preporučujem avanturistički pravoslavni roman “Kasandrin put ili pustolovine sa makaronama” Julije Voznesenske, koji se bavi svetom posle dolaska Antihrista. Zaista nešto nesvakidašnje i filmski uzbudljivo (samo preskočite početak).

Što se tiče boja, boja stvaranja i kreativnosti za mene je “šarena” i to je jedan od načina na koji doživljavam Realnost. Ne razumem inače stvaraoce koji se drogiraju, za mene je kreativnost sama po sebi dovoljno halucinogena. Drugi aspekt je gradsko sivilo, koje volim. Devedesetih, kad sam bila srednjoškolka, nije bilo nikakvih kulturnih sadržaja, aktivnosti, samo smo hodali i hodali ulicama… To je taj duh grada koji osećam, poseban duh koji doživim kada se “obično” obučem i hodam u patikama, povezana sa tlom. Beograd za mene nije fensi grad. Većina stanovništva je u besparici. Tako je i u celoj Srbiji. Zato po mom mišljenju dominantna kultura ne treba da bude neka fensi upeglana, već “budi sam na ulici” kultura. Pošto sam baveći se snimanjem poetskih filmova većinom “sama na ulici”, eto dajem svoj doprinos.

Natalija Ž. Živković (Beograd, 1982) autorka je projekta “Omnibus Video V. Poezija”, zasnovanog na njenoj regionalno nagrađenoj knjizi “U aorti mog srca”. Poetski filmovi iz omnibusa nagrađivani su na filmskim festivalima i prikazivani na više televizija.

web:
 http://www.facebook.com/omnibusvideovpoezija
http://uaortimogsrca.blogspot.com/
http://www.youtube.com/user/videoVpoezija

 

 

Cvetna peripetija

Poznajem jednu osobu

Uvek je postavim pored saksije
da joj u saksiji ne bude neudobno

Međutim, njoj je usled toga
na glavi
izrasla ljubičica!

I zahteva da sklonim ljubičicu
jer ljubičica je ženstvena
(a osoba je muškog pola)

Što pre
naći ću onoga
kome je u moći
da ljubičicu ubere

A do tada
mogu samo da

Pipnem osobu kažiprstom
na mesto obeleženo
markerom
ako će to nešto pomoći da

Joj bude lakše

 

 

Intervju vodila Ana Arp

Foto Milica Vitas

One thought on “Intervju: Natalija Ž. Živković – SAMI NA ULICI

Comments are closed.