Berlinale 2012

Pre nekoliko dana završen je 62.filmski festival u Berlinu, prvi veliki događaj sa kojim svake godine započinje filmska sezona, odnosno predstavljanje novih filmskih ostvarenja. Pored Kana i Venecije, Berlin predstavlja jedan od najvažnijh gradova na evropskoj, kao i na svetskoj kinematografskoj mapi, a na kojoj se nalazi od 1951.godine. Ove godine je predstavljeno oko 400 filmova u više kategorija.

U internacionalnom žiriju su se našla velika imena poput Mike Leigha, Charlotte Gainsbourg kao i prošlogodišnjeg dobitnika Zlatnog lava Asghara Farhadia.

Iako su favoriti za najbolji film bili Barbara Christiana Petzolda i portugalski film Tabu, nagrada je pripala braći Taviani za ostvarenje Cesare deve morire, koje govori o savremenim rimskim zatvorenicima koji spremaju izvođenje Šekspirovog pozorišnog komada Julije Cezar. Ova dokumentarna drama je zanimljiva iz više razloga, a izdvaja se taj što neke od likova tumače bivši mafijački bosovi, koji ovog puta ne govore o svojim zločinima, nego je pradstavljeno njihovo viđenje ljudskih odnosa, prijateljstva,nasilja, moći.

Sledeća po značaju nagrada, Grand Prix, je dodeljena mađarskom reditelju Benediktu Fliegaufu za film Just the Wind. Tema filma je romska zajednica i učestali napadi na nju u Mađarskoj, koja kao u Srbiji i regionu, predstavlja mnogobrojnu nacionalnu manjinu.

Srebrni medved u kategoriji najbolji režiser, je pripao favorizovanom Christianu Petzoldu za ljubavnu dramu Barbara, u čijem je središtu doktorka koja želi da pređe iz Istočne u Zapadnu Nemačku, dok je istu nagradu u kategoriji za najboljeg glumca dobio Mikkel Folsgaard, za ulogu Kristiana VII u filmu A Royal Affair.

Pored ostalih značajnih nagrada, počasni Zlatni medved za životno delo, dodeljen je glumici Meryl Streep na projekciji njenog poslednjeg filma Iron Lady.

Dobra vest je da će domaća publika biti uskoro u prilici da vidi neke od navedenih filmova, jer je distributerska kuća MCF (MegaCom Film) otkupila prava za prikazivanje u Srbiji. Pored dobitnika Zlatnog medveda, Cesare deve morire, otkupljen je i pomenuti film Tabu, portugalskog režisera Migela Gomesa, koji je dobio nagradu za izuzetnu inovativnost, a u pitanju je crno-beli umetnički film, koji je teško svrstati u neku kategoriju, već on predstavlja svojevrsno nostalgično filmsko putovanje u Lisabon, a zatim Afriku, koje će prijati svakom ljubitelju umetničkog filma. Prava su otkupljena za prikazivanje još jednog filma sa Berlinskog filmskog festivala, L’enfant d’en haut, švajcarske rediteljke Ursule Meier, koji govori o dve sestre na rubu egzistencije. Ovaj film je bio u konkurenciji za nagradu Zlatnog medveda.

Teško je rezimirati celokupni program jednog velikog filmskog festivala poput Berlinala, ali na osnovu nekoliko nagrađenih filmova može se reći da su režiseri otvorili godinu sa naslovima koji se bave ugroženim grupama ili pojedincima i njihovom egzistencijom u savremenom društvenom sistemu, posmatrano sa dokumentarnog i umetničkog stanovišta.

A sudeći po popularnosti koju je doživeo prošlogodišnji dobitnik Zlatnog medveda, iranski film A Separation, jedan od najvećih kandidata za strani film na ovogodišnjoj dodeli Oskara, Berlinski filmski festival je uspeo da umetnički film, koji u osnovi promoviše, približi široj publici, što će se nadajmo se i ove godine desiti sa Cesare deve morire kao i mnogim drugima.

Autor: Timea Levai Majin

Albert Nobbs: Hoće li Glenn Close dobiti Oskara?

[two][/two] [two_last]Godina: 2011.

Trajanje: 113 minuta;

Žanr: Drama | Adaptation | Biopic;

Jezik: English;

Zemlja:Ireland,UK;

Režija: Rodrigo Garcia;

Scenario: Glenn Close, John Banville, Gabriella Prekop (based on The Singular Life of Albert Nobbs by George Moore);

Uloge: Glenn Close, Mia Wasikowska, Aron Johnson, Janet McTeer, Pauline Collins, Brenda Fricker, Jonathan Rhys-Meyers, Brendan Gleeson.[/two_last]

Približava se 84. ceremonija dodela nagrada Američke filmske akademije zakazana za 26. februar 2012. godine. Ovaj put ću imati razlog više da se udobno smestim ispred televizora i posmatram filmske zvezde koje dugim, crvenim tepihom šetaju unikatne krpice poznatih modnih kreatora, koje su plaćene (namerno ne kažem vrede) onoliko koliko bi koštala hrana kojom bi mesec dana mogla da se hrani Sijera Leone. Ali da sada ostavimo po strani moj  sarkazam, jer zaista me zanima da li će Glen Klous (Glenn Close) na najpoznatijoj i najprestižnijoj dodeli filmskih nagrada, (konačno) dobiti pozlaćenu statuetu – Oskar? Moje pitanje dobija veći smisao ako znamo da će ova glumica uskoro napuniti 65. godinu života, a da joj je već pet puta ova nagrada izmakla iz ruku. Dakle, imala je šansu da dobije Oskar za sporednu žensku ulogu u filmovima The World Acccording  to Garp (1982), The Big Chill (1983) i The Natural (1984), dok je za uloge u filmovima Fatal Attraction (1987) i Dangerous Liaisons (1988) bila u prilici da dobije Oskar za glavnu žensku ulogu.

Kao što rekoh, uskoro će nova AMPAS-ova dodela nagrada, a Glen je po treći put u prilici da dobije Oskar za glavnu žensku ulogu u filmu na kom je radila skoro deset godina, ne samo kao glumica, već i kao scenarista i režiser. Reč je o filmu Albert Nobbs koji mnogi, čini se opravdano, smatraju krunom u njenoj glumačkoj karijeri. No, ne znam koliko joj ta kruna znači ako ne bude na njenoj glavi, jer bez obzira što je Glen za ulogu u filmu Albert Nobbs nominovana i nagrađena brojnim drugim priznanjima, Oskar je Oskar.

Ko je Albert Nobs? Hajde da iskoristim rečenicu koja se odnosi na njega, a koju u filmu izgovara gospođa Mur (Serena Brabazon): ,,Tako ljubazanmaličovek.”

Da, Nobs je ljubazan, uslužan, pedantan, drvenast, oniži, suvonjavi, sredovečni usedelac koji radi kao batler u luksuznom hotelu ‘Morison’s’ u Dablinu. Svi gosti ovog hotela su pripadnici viših slojeva društva u 19. veku ali su njihove ličnosti različitih karaktera, od sasvim pristojnih, uglađenih, preko uštogljenih i malicioznih, do krajnje bahatih, osionih i bezobzirnih. Nobs svoj život provodi tako što najveći deo dana ugađa raznoraznim prohtevima ove gospode, a ostatak dana glanca cipele i druge lične stvari, broji, sabira i zapisuje u beležnicu svaki šiling i peni koji dobija kao napojnicu i nakon toliko godina napornog rada i odricanja, Nobs izračunava da će uskoro imati dovoljno ušteđevine (celih 600 funti) da ostvari ono o čemu mašta – da otvori mali dućan u kom bi prodavao duvan i slatkiše.

Negde između ovih redova pojavljuje se moler koji slučajno i pomalo komično otkriva da je Albert žena. Da, Glen Klous glumi batlera Alberta Nobsa, kojem bi verovatno pretila propast da je njegovu tajnu  otkrio neko drugi, a ne ‘gospodin’ Hjubert Pejdž, kod koga će Albertova tajna biti sigurna i čiji će životmi put Albertu dati ideju kako da ‘normalizuje’ svoju budućnost, za šta će mu biti potreban brak sa ženom. Mlada služavka Helen (Mia Wasikowska) izgleda kao dobar izbor za realizaciju plana i Albert se odlučuje da je pozove na sastanak.

No, u priči je već prisutan Džo (Aron Johnson) koji je imao sreće da ga vlasnica hotela gospođa Bejker (Pauline Collins) zaposli na održavanju i koji sada stoji na putu Albertovom planu, jer Helen, lepa ali lakomislena i naivna devojka, pritom zaljubljena u Džoa i zaslepljena obećanjem da će je on povesti sa sobom u Ameriku, prihvata, doduše nerado, da učestvuje u njegovom prljavom planu. Džo zaista planira da emigrira ali nema novca za svoj plan, pa nagovara Helen da prihvati Albertov poziv da je izvede. Albert je previše okupiran maštanjem o svom dućanu i ne shvata da Helen s njim izlazi samo iz koristoljublja, pa joj kupuje skupe stvari od kojih većina završava kod Džoa. Ali njemu to nije dovoljno, pa nagovara Helen da mu izmami i novac.

No, Helen ostaje u drugom stanju, a potom nailazi epidemija tifusne groznice… Kako će sve to uticati na planove aktera u filmu?

Film Albert Nobs je nominovan za oskara u tri kategorije. Dakle, Glen Klous ima priliku da dobije ovu nagradu za glavnu žensku ulogu, dok Janet McTeer ima, po mom mišljenju (ukusu), ozbiljnu šansu da dobije Oskar za sporednu žensku ulogu. Takođe, film je u trci za prestižnu nagradu u kategoriji za najbolju šminku.

Vrednost filma se ogleda i u tome što se bavi nekim ozbiljnim društvenim pitanjima. Ako znamo da je pol biološka, a rod socio-kulturna kategorija, biće nam jasniji mogući prelazi i kombinacije ove dve kategorije. Nobs i Pejdž su pripadnice ženskog pola koje su odabrale ili, istini bliže, bile su prinuđene da preuzmu identitet koji odgovara muškom rodu. Maltretirane i zlostavljane od strane muškaraca obe počinju novi život kao muškarci, jer su svesne da društveni, ekonomski, pravni i drugi aspekti u vremenu u kojem žive nikako nisu na strani žena, ukoliko ne pripadate višim slojevima društva. Dakle, film pored rodne diskriminacije ne zapostavlja ni klasnu diskriminaciju i verodostojno oslikava kraj 19. veka u Irskoj, koja je pogođena siromaštvom, glađu,  epidemijama, emigracijom.

Ono što je meni posebno simpatično je činjenica da su i Glen Klous i Janet McTeer nominovane za Oskar za ženske uloge, iako Glen Klous tumači lik batlera Alberta Nobsa, a Janet McTeer lik gospodina Pejdža. No, hajde da vidimo šta će biti  u Kodak teatru 26.2. 2012. godine.

Autor: Đorđe Luković

Oskar – nekad i sad

Iako su čak 83 godine prošle, od prve dodele Oskara, ova nagrada i danas zauzima posebno mesto u filmskoj biografiji holivudskih imena,  koja su imala tu privilegiju da je dobiju. Možete iza sebe imati dugačak spisak odigranih uloga , ali bez male, zlatne statuete na polici, bićete samo još jedan u nizu glumac. Ova vredna nagrada donosi mnogo toga, i lepog i ružnog. Može da otvori mnoga holivudska vrata mlađim glumcima, može da otera u zaborav pojedina glumačka imena a može i da kruniše karijeru nekih iskusnih glumaca koji su na zalasku.

Kao i uvek u životu, i na platnu je faktor sreće od presudnog značaja. Verujem da ste se već informisali o nominacijama za ovu godinu, ali kako je izgledala prva dodela Oskara i još neki zanimljivi detalji, vezani za ovu prestižnu nagradu, sigurno će privući vašu filmofilsku pažnju!

Oskar nekad

Prva ceremonija dodele Oskara je bila sakrivena od očiju javnosti. Nagrade su brzinski bile uručene 16. maja 1929. godine  na jednoj večeri  Akademije, u Hollywood Roosevelt hotelu. Večeri je prisustvovalo 720 zvanica a cena karata za goste je iznosila 5 dolara. Kuriozitet prve dodele je bio u tome što su dobitnici bili objavljeni tri meseca ranije  a već iduće godine,  po odluci Akademije, dobitnici su ostali tajni do početka ceremonije, ali su novinarima imena dobitnika bila dostavljena unapred, kako bi ih objavili u 23h, u noći dodele. Ova tradicija se nastavila sve do 1940. godine kada je Los Angeles Times prekršio pravilo i objavio dobitnike u večernjem izdanju. 1941. godine Akademija je odlučila da usvoji sistem zatvorene koverte koji se zadržao do danas.

Tokom te prve dodele, 15 statueta je bilo uručeno za filmska ostvarenja u 1927. i 1928. godini. U kategoriji najbolji glumac, Oskar je otišao u ruke nemačkog tragičara Emila Janingsa.

Prva dodela je jedina odolela navalentnim novinarima i javnosti a već sledeće godine je interesovanje za ovaj događaj toliko poraslo da je radio stanica Los Anđelesa omogućila jednočasovni prenos ovog događaja uživo. Od tada je svake godine vršen  prenos dodele. Sve do 1942. godine, uručivanje nagrade se vršilo tokom banketa, u prostorijama pojedinih hotela.

Ubrzo se došlo do zaključka da su ove večere nepraktične za sve veći broj zvanica, tako da se od 16. dodele koja je bila u Graumanovom Kineskom pozorištu, donela odluka da se i svaka naredna dodela odvija u prostorijama nekog pozorišta. Prvi prenos u boji je bio 1966. godine kada su gledaoci po prvi put, na pravi način uživali u glamuru ove ceremonije. Od 1969. godine, Oskar je prenošen na internacionalnom nivou , okupljajući fanove u preko 200 zemalja sveta.

Oskar danas

Danas, Oskar predstavlja jednu od najprestižnijih nagrada u svetu filma a dodela same nagrade jedan od najglamuroznijih  i najgledanijih televizijskih spektakala. Čini se da vremenom, umetnička vrednost filmskih ostvarenja i ove ceremonije postaje sve manje bitna jer je nadmaše političke igre, modna paradiranja i stvari koje baš nemaju veze sa filmom.

Tina Fej

No, magija oskarovske noći jos uvek nije nestala i od 2002. godine se dešava u holivudskom Kodak teatru. Ova noć nije samo u znaku filmske industrije, već i modne. Verni poštovaoci ove ceremonije sa nestrpljenjem očekuju plejadu zanosnih, skupocenih toaleta najpoznatijih kreatora a holivudske zvezde se nekoliko meseci unapred pripremaju za ovu specijalnu priliku, znajući da će novinarski objektivi pažljivo uslikati svaki njihov detalj, počev od frizure, šminke, preko haljine a bogami i telesnu težinu. Ovaj teret uglavnom padne na pripadnice lepšeg pola holivudskog sveta, pa nije neobično videti Nikol Kidman kako na svečanoj večeri, nakon dodele, gricka samo šargarepu, kako se ne bi ni grama ugojila. Najveći i najpoznatiji glumci, režiseri, scenaristi pa čak i muzičari najrazličitijih generacija se okupe u ovoj čarobnoj noći. Ovogodišnja dodela Oskara  u čak  24 kategorije će se održati u nedelju 26. februara, u već pomenutom Kodak teatru a domaćin ceremonije, ili bolje reći, domaćica biće Tina Fej, producentkinja,  scenarista i pisac. Dakle, okupite prijatelje, napišite na ceduljicama svoje favorite i kladite se u porciju kokica čija će kombinacija pobediti.


Autor : Nina Trivković

Najbolji dokumentarni filmovi 2011

Žanr koji kod šire publike ne zauzima naročito popularno mesto – dokumentarac, pored ostalih zvučnijih kategorija poput najboljeg igranog filma, najboljeg glumca tj glumice, se svake godine nađe kao deo ceremonije dodele Oskara. Posle objave nominacija 24.januara, izdvojila su se pet naslova:

If a tree falls: A story of the Earth Liberation front

Američki reziser Marshall Curry čiji su dokumentarci do sada osvajali prestižne nagrade, a jedan od njih se i našao u nominaciji za Oskara 2006.godine, se ovog puta bavi ekstremnim delovanjem pokreta za zaštitu životne sredine Earth Liberation Front. U centru paznje se nalazi Daniel McGowan, član ELF-a čiji se u početku miran aktivizam razvija u potpuno ekstremni do te mere da je od strane FBI-a organizacija ELF proglašena za najveću domaću teroristicku pretnju po zemlju. Pitanja koja pokreće film jesu do koje mere treba ići u svojim ubeđenjima i da li ljude poput McGowana treba osuđivati ili su njegovi postupci prirodna reakcija na državnu i društvenu neodgovornost.

Hell and back Again


Pogled na rat u Avganistanu daje režiser Danfung Dennis. Iako je ova tematika već viđena dosta puta i nije više zanimljiva tj.skoro je u potpunosti iscrpljena, Dennis joj prilazi sa nove strane i predstavlja fenomen rata u globalu koji ostavlja posledice na pojedinca. Glavni lik je Nathan Harris sa kojim publika prolazi kroz borbe u Avganistanu i ranjavanje nakon kojeg je vraćen kući u Severnu Karolinu gde se borba nastavlja ali ovog puta za povratak normalnom zivotu.

Undefeated

Ovaj sportski dokumentarac o američkom fudbalu je možda jedini film koji sigurno neće osvojiti Oskara a našao se u izboru Američke filmske akademije. Film prati priču o srednjoškolskom timu koji nikad u istoriji nije bio uspešan ali trener Bill Courtney veruje da će nova generacija izmeniti to. Glavni problem zbog kojeg tim ne funkcioniše je u emotivnim problemima igrača, a sa rešavanjem tog problema dolazi do privatnog i profesionalnog napretka. Dakle, u pitanju je film koji ničim ne odstupa od do sada već mnogo puta viđene teme, ali ovog puta predstavljene u vidu dokumentarnog filma.

Paradise Lost 3: Purgatory


1996.godine priznati režiseri dokumentarnih filmova Joe Berlinger i Bruce Sinofsky rade na dokumentarcu o čuvenom slučaju West Memphis 3 – trojici tinejdzera koji su uhapšeni zbog ubistva tri osmogodišnja dečaka. Prvi deo triologije se bavi predstavljanjem neubedljivih dokaza na osnovu kojih je jedan od tinejdzera osuđen na smrtnu kaznu. Četiri godine kasnije Belinger i Sinofsky snimaju drugi deo Paradise Lost:Revelations kojim se stavlja naglasak na nedužnost osuđenih i na taj način utiču na javnost i na preispitivanje osude. Nakon 15 godina režiseri se vraćaju opet na ovaj slučaj. Sada su u pitanju već ljudi koji su odrasli u zatvoru, a čiju nevinost režiseri i dalje pokupšavaju da dokažu. 3 dana nakon završetka snimanja West Memphis 3 su pušteni na slobodu usled smanjivanja kazne zbog nedostatka dokaza. Skoro dvadesetogodišnje praćenje ovog slučaja će Berlingeru i Sinofskom po mnogima biti nagrađeno Oskarom.

Pina

Najveća zanimljivost u vezi ovog filma je da je bio nemački kandidat u dve kategorije za ovogodišnju nagradu Oskara – najbolji strani film i najbolji dokumentarni film, ali se Američka filmska akademija odlučila za drugu soluciju. Režiser Wim Wenders je već nagrađivan Oskarom u ovoj kategoriji za film Buena Vista Social Club (1999), a svoj poslednji film posvećuje Pini Baus, jednoj od najznačajnijih ličnosti umetničkog plesa 20.veka. Ovaj film je šire opisan na našem sajtu, a kao razliku od prethodno predstavljenih filmova Pina daje pozitivnu sliku sveta i čoveka u njemu što će ovom filmu možda baš zbog toga doneti Oskara.

Ako dokumentarni film daje realnu predstavu sveta, za 2011.godinu bi se moglo reći da je bila prepuna naslja što za posledicu ima stradanje pojedinca koji se bori za privatni i profesionalni opstanak ali da ipak postoji pozitivna strana, tj.ono lepo što se nalazi u samom čoveku.

Autor: Timea Levai Majin

Steampunk epic: “War of the Worlds: Goliath”

Godina je 1899.-ta i Zemlja je napadnuta od strane nemilosrdnog osvajača sa planete Mars. Marsovci  su po toliko puta iskorišćenoj priči jednog od očeva tradicionalne “naučno orijentisane”  fantastike,  pisca H.G. Wells-a (Herbert George Wells) 80 fita visoke tronožne ratne mašine opremljene smrtonosnim toplotnim zracima  koje su opustošile  planetu u jednom brzom i nemilosrdnom blic napadu. Ali na kraju kao i po svakoj priči iz koje treba da se izvuče i neka pouka veliki i moćni osvajač pao je i poklekao kao plen jedne male bakterije koja se razvila na zemlji. Sva sreća pa je ovo samo uvod u priču, inače bi svi pomrli od dosade i verovatno bi posle pročitanih uvodnih reči prešli na neki drugi tekst  ovog magazina misleći… “znam ovu priču, pročitao sam je, odgledao je,dosta je “… ali prava stvar tek sledi.

Petnaest godina kasnije, ljudi  obnavljaju svoj razbijen i ratom uništen svet, u velikoj meri koristeći se zarobljenom  Marsovskom tehnologijom, e u  tom paralelnom univerzumu se odigrava naš steampunk epik. Opremljene  gigantskim ratnim mašinama koje se pokreću na paru međunarodne snage za brzu reakciju, ili kako su nazvane skraćeno u filmu Ares, predstavljaju  prvu liniju odbrane čovečanstva od povratka grabežljivog marsovskog osvajača.  Sa sedištem u  kompleksu masivne tvrdjave na južnom kraju ostrva Menhetn, ovi mladi ratnici ARES-a se treniraju pod vođstvom ratnog sekretara Teodora Ruzvelta, i sumornog generala Kushnirova.

Kada  okupatori sa planete Mars  lansiraju svoju  drugu invaziju na zemlju, koristeći se sa više naprednom vanzemaljskom tehnologijom mi pronalazimo našu skupinu junaka na prvoj liniji fronta gde su članovi  multinacionalnog odeljenja ARESA na ogromnoj mašini pod nazivom  “Golijat”.  Tu u samom žarištu borbe  i pod neumoljivim nasrtajem neprijatelja, gde se borba ne vodi nizašta drugo nego za opstanak čovečanstva ova mlada ekipa će biti stavljena na testove koji će ih odvesti do samih granica njihove izdržljivosti i hrabrosti.

U ovom delu priče će se odigravati scene koji čine većinu ove 95-o minutne animirane sage “War of the Worlds: Goliath” gde će naši junaci Golijat odreda biti prikazani u borbama od maglovitih šuma države Njujork, njihovog prvog susreta sa vanzemaljskim okupatorom, pa sve do  borbi  na otvorenom nebu i kanjonima pustinje Novog Meksika i konačno na samom Menhetnu i u  kompleksu masivne tvrđave gde se odvija bitka kada neprijatelj pokušava da uništi samo srce ARES jedinica. U borbi protiv agilnih vanzemaljskih jedinica Martian Flying Wings nebo iznad bojišta će biti preplavljeno umirućim telima i zvukovima  naprednih borbenih aviona  Ares-a, pod komandom Manfreda van Rihthofena. Golijat odred će  čak naći sebe prsa u prsa sa pipcima vanzemaljskih osvajača jer se u jednom trenutku suočava  sa okupatorom u  dubinama ogromne parne elektrane koja je predstavljena kao neka vrsta košnice za roj marsovskih osvajača.

“Rat svetova: Golijat” će predstaviti nesebična junaštva, neprijateljsku okrutnost, izdaje, slomljena prijateljsta kao i strastvenu  ljubav koji  uokviruju paradigmu života i smrti ovog medjuzvezdanog rata. Toplotni zraci, mašine na parni pogon, matori avioni dvokrilice i avioni trokrilci crvenog barona, 1.500 metra dug oklopni Cepelin i grad njujork u punom steampunk izdanju su samo neke od upečatljivih vizuelnih slika koje će nam biti predstavljene u ovoj epskoj produkciji.

 

Proizveden od strane kuće Tripod Entertainment u režiji veterana 2D animacije Džo Pirsona (Joe Pearson -Epoch Ink Animation studio), napisan rečima Dejvida Abramovica (David Abramowitz) zaslužnog za pisanje Gorštaka (nekih delova serije i dugometražne animacije) rat svetova je ep u kome svoje  glasove pozajmljuju glumci kao što su Adrijan Paul (Adrian Paul), Peter Vingfield (Peter Wingfield), Adam Boldvin (Adam Baldwin), Elizabet Grečen (Elizabeth Gracen), Dzim Birnes (Jim Birnes) i mnogi drugi zbog čijih glasova ćemo reći : “ovaj glas sam vec negde čuo ranije “. A onda proveriti na internetu i shvatiti : “jao pa gledao sam ovog lika tamo i tamo,totalno je nebitan ali ima kul glas”.

Storibord za film je sastavio i dizajnirao međunarodni tim vrhunskih umetnika i dizajnera a film će biti animiran u mešavini računarske animacije, video digitalizacije i video vizuelizacije kao i obrade i dorađivanja specijalnih efekata sa klasičnom 2D ručno crtanom animacijom. Audio i video post-produkciju, uključujući muziku, dizajn zvuka, mešanje, vizuelne efekte i editovanje će  vršiti jedan od najboljih studija u jugoistočnoj Aziji, Imaginex Studios i BaseCamp Films.

“War of the Worlds: Goliath”  je trenutno u produkciji  a njegova svetska premijera je zakazana za 2012. godinu sa sve simboličnom krilaticom  ” the invasion begins 2012 “.  A do tad na sajtu http://www.wotw-goliath.com/ možete pogledati trejler kao i interesantan klip o snimanju samog filma.

Autor: Branko Bojković

Perfect Sense

[two]

Godina: 2011.

Trajanje:
 92 minuta;

Žanr: Drama | Romansa | SF;

Jezik: Engleski;

Zemlja:UK, Nemačka,
Danska, Švedska;

Režija: David Mackenzie;

Scenario: Kim Fupz Aakeson;

Uloge: Ewan McGregor, Eva Green,
Connie Nielsen, Ewan Bremner, Stephen Dillane.

[/two] [two_last][/two_last]

   Nisam siguran šta osećam nakon gledanja ovog filma. Neki mehanizam se pokreće i u glavi počinje premotavanje ‘memorijske trake’. Zaustavlja se u prošlosti nekoliko godina odavde i počinjem da se prisećam razlike između straha i prestrašenosti kod Tomasa Hobsa. Ovaj poznati engleski filozof je, po uzoru na sholastičare, strah svrstavao u racionalnu kategoriju, dok je prestrašenost smatrao iracionalnim stanjem. Strah je koristan za pojedinca jer ga navodi da razmišlja o budućnosti, opcijama i rezultatima određenih postupaka. Strah od neprijatnih i neželjenih ishoda ne dozvoljava pojedincu da se sasvim uspava, uljuljka u sadašnjosti i prepusti se sudbini, inerciji, bujici…

Za razliku od straha, prestrašenost je štetna, parališuća, onesposobljavajuća. Setimo se scena iz filmova kada na auto, koji se iznenada zaustavio na šinama, nailazi voz u punoj brzini. Umesto da što pre napusti auto, vozač najčešće ‘reaguje’ vriskom i ukočenošću.

Ja nisam prestrašen, šokiran, zapanjen. Ovo nije film koji izaziva takve reakcije. Ali da li osećam strah ili sam samo zabrinut?

Reditelj David Mackenzie nas uvodi u film pomalo melanholičnim tonovima koji prate kadrove živopisnih lokacija, ljudskih lica, hrane… Kao da želi da aktivira sva naša čula pre nego što otvori priču. A priča govori o Majklu (Ewan McGregor), kuvaru u restoranu pored stana u kom živi Suzan (Eva Green), koja radi kao epidemiolog. Njih dvoje započinju romansu u trenutku kada ljudsku populaciju pogađa pandemija SOS-a (Severe Olfactory Syndrome), a prvi simptomi bolesti su bili psihičkog karaktera. Ljudi su iznenada bivali preplavljeni tugom, nekontrolisanim plačom, patili su za svim što su izgubili, za svim što nisu imali, zbog razdvojenosti od prijatelja, zbog pomisli na sve koje su možda povredili… A potom bi izgubili čulo mirisa. Retko ko je razmišljao šta se sve gubi zajedno sa ovim čulom… Mnogi pokušavaju da nadomeste ovaj nedostatak ali to je tek početak. Sledi nova nagla promena psihičkog stanja i gubitak još jednog čula. Ovaj put ljudi odjednom dobijaju napad enormnog straha, očaja, beznađa, nakon koga sledi neutoljiva glad koju pokušavaju utoliti svim stvarima koje su im na dohvat ruke (živo meso, cveće, karmin, pasta za zube…). I na kraju faze ljudi gube čulo ukusa… Nisu imali vremena ni da daju ime ovoj bolesti.

Postavljam sebi isto pitanje – da li osećam strah ili sam samo zabrinut?

Zabrinut sam bio i pre gledanja ovog filma, jer naša civilizacija i naša stvarnost zabrinjavaju racionalne ljude. Zar u poslednje vreme nismo bili suočeni sa brojnim pandemijama? H5N1? H1N1? Ne ulazim u to da li smo zaista bili u         opasnosti  ili  ne  ali  da su ljudi   bili više nego zabrinuti svima nam je jasno. Ja vam kao dobru podlogu za film Perfect Sense, preporučujem da pogledate i Blindness (2008), u kom igraju Mark Ruffalo, Julianne Moore, Gael Garcia Bernal, jer bez ovog redosleda ja ću vam možda zvučati kao neko ko previše filozofira i ‘neko ko previše (nepotrebno) brine.’ Naravno, Perfect Sense je film antiutopijskog karaktera, nečija apokaliptična vizija budućnosti naše civilizacije. Dakle, samo nešto što se postavlja kao mogućnost ili segment neke slike o budućnosti čovečanstva.

Nekom će biti simpatično kada Eva i Majkl u kadi jedu sapun i penu za brijanje ali verovatno će vam više prijati erotski momenti koji ne izostaju s obzirom da se njih dvoje, kako bi nadoknadili izgubljeno, okreću svim drugim oblicima uživanja: cigaretama, plesu, opijanju… i naravno, istraživanju granica čulnog  iskustva u svojim telima.

Znate dobro da ovde nije kraj, jer znate koja čula imamo. No, dalje ćete morati sami (ili sa nekim), ako želite, jer ja moram da razmišljam o pitanjima koje mi je postavila draga prijateljica kada sam joj pričao o ovom filmu: ,,Bez kog čula misliš da bi ti bilo najteže da živiš, a gubitak kog bi najmanje teško podneo?”

 Autor: Đorđe Luković

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Monti Pajtonovci ponovo na filmu

Film pod nazivom  “Apsolutno sve” (Absolutely Anything) zamišljen je kao naučno-fantastična komedija, a snimanje će početi u Velikoj Britaniji proleća 2012.

Film „Apsolutno sve“ predstavljaće kombinaciju animiranog i igranog filma. Po pisanju holivudskog lista Varajeti, glavni likovi u filmu biće vazemaljci koji silaze na planetu zemlju i imaju moć da urade apsolutno sve, a jedini od zemljana koji razume ozbiljnost situacije biće Denis, pas koji govori. Scenario je napisao Teri Džons (koji će ovaj film i režirati) zajedno sa Gavinom Skotom. Inače, Teri Džons  je već režirao Montipajtonovske klasike kao što su “Žitije Brajanovo”, “Potraga za svetim gralom” i “Smisao života”. Majkl Medavoj (poznat i kao producent filma “Crni labud”)  biće zadužen za produkciju najnovijeg ostvarenja britanskih komičara. Članovi originalne trupe Majkl Pejlin, Džon Kiz i Teri Gilijam  već su pristali da učestvuju u ovom projektu dok učešće Erika Ajdla još uvek nije potvrđeno, iako se očekuje da će se pridružiti ekipi. Ekipi će se pridružiti i holivudski komičar Robin Vilijams koji će kao i bivši pajtonovci pozajmljivati glas vanzemaljcima u filmu.

“To nije Montipajtonovski film, ali svakako ima tu atmosferu”, izjavio je Džons holivudskom listu “Verajeti”.

Seriju “Leteći cirkus Montija Pajtona“  prikazivala se od 1969. do 1973. na BBC-ju. Seriju su stvorila šestorica studenata Oksforda i Kembridža (Majkl Pejlin, Teri Džouns, Erik Ajdl, Džon Kliz, Grejam Čepmen, Teri Gilijam) koji su sami pisali i izvodili skečeve.  Iako se emitovala samo 4 sezone  serija je osvojila  gledaoce izvrnutim humorom zasnovanim na filozofiji apsurda, kao i kritikom političkih (i svih ostalih autoriteta), engleskog društva i samog BBC na kojem je emitovan. Serija je ubrzo postala kulturni fenomen i sakupila mnogo vernih obožavaoca, a poznate replike ( “A sada nešto sasvim drugačije” kao i “Niko ne očekuje špansku inkviziciju” ) ušle su u svakodnevni govor. Monti Pajtonovci i četrdeset godina nakon emitovanja imaju brojne fanove koji ne propuštaju ni jednu reprizi kultne serije i znaju sve replike napamet. Originalna serija se do skora emitovala u Srbiji na kablovskim kanalima Ultra i Mini Ultra.

Kada su se Montipajtonovci rasformirali, svako je otišao svojim putem. Tako je Majkl Pejlin postao autor odličnih dokumentaraca koje je pravio putujući po svetu, a u okviru svoje velike avanture posetio je i Srbiju. Teri Džons je takođe nastavio karijeru na televiziji, kao autor dokumentarnih filmova. Amerikanac Teri Gilijam, član trupe koji je stvarao uvrnute crtaće za “Montija Pajtona”, posvetio se režiji i snimio filmove “Brazil”,  “12 majmuna”,  “Paranoja u Las Vegasu” i “Imaginarijum doktora Parnasusa”.

Petorica članova originalne Monti Pajton trupe pojavili su se zajedno poslednji put 1998. godine na Festivalu komedije u Aspenu zajedno sa urnom koja je navodno sadržala pepeo jedinog preminulog člana trupe Grejema Čepmana. Čepman je preminuo 1989. godine od raka grla.

Britanska akademija filmske i televizijske umetnosti (BAFTA) je povodom 40 godina postojanja dodelila grupi “Monti Pajton” nagradu za životno delo. 2007. godine serija „Leteći cirkus Montija Pajtona” proglašena je za naujuticajniju britansku televizijsku komediju svih vremena. U anketi engleske televizijske stanice “Gold” učestvovalo je 4.000 gledalaca, koji su na drugo mesto stavili “Mućke“.

Autor: Milica Jović

Februar – mesec zaljubljenih, ali u film

Za obične smrtnike, februar je još jedan dosadan i hladan zimski mesec, ali za nas filmofile, to je svakako mesec u znaku sedme umetnosti. U Beogradu se održava 40. Međunarodni filmski festival – FEST, a u tamo nekoj dalekoj Americi čuvena dodela Oskara. Dakle, ko je u mogućnosti, neka sebe i svoju lepšu polovinu ili drugaricu, ljubavnicu, psa ili komšiju časti kartama za  neku od projekcija na FEST-u,  a za 24. februar (84.dodela Oskara) pripremite ćebence, topao čaj i daljinski upravljač. Potrudiću se da vam skrenem pažnju na neka potencijalno zanimljiva filmska ostvarenja, koja nisu striktno holivudska i komercijalna,  što ne znači da su manje vredna. Budžet igra značajnu ulogu, ali ako je scenario loš, a ideja za film bleda, sve “pada u vodu”.

FEST 2012 (24.februara-04.marta)

Ovogodišnji program Festa, pod sloganom “U svetu velikih”, kao i svake godine biće podeljen na nekoliko celina. Neke od njih su Evropa van Evrope, Evropa u Evropi, Britanika, Hollywood  itd. Projekcije će se odvijati u Domu omladine, Dvorani kulturnog centra i  u Sava centru. Najranija projekcija će biti već u 11h, a najkasnija u 23h.

Svesna sam da sam u uvodu rekla da neću navoditi isključivo komercijalna ostvarenja, ali bi na film A Dangerous Method, proslavljenog kanadskog reditelja Dejvida Kronenberga, trebalo obratiti pažnju. Film je rađen u britansko-nemačko-kanadsko-švajcarskoj koprodukciji, a glavne uloge su dodeljene Kiri Najtli,  Majklu Fasbenderu, Vigu Mortensenu i Vinsentu Kaselu. U ovom filmu je predstavljen zanimljiv trougao izmedju Frojda, Junga i izvesne gospođice Sabine Spilrajn u vihoru Prvog Svetskog rata. Ljubiteljima psiholoških trilera i drame  ovaj će kratki pregled biti dovoljan razlog da se prvog i drugog marta zavale u neko od brojnih sedišta sale u Sava centru.
 To je samo jedan od filmova koji će biti predstavljen u celini Glavni program, a pored njega bih izdvojila i The Tree of Life, u režiji Terensa Malika, onda sjajni Almodovarov triler The Skin I Live In o kome je Frenzy Spark magazin već pisao u petom broju (92. strana). Tu je i nezaobilazna Fon Trirova Melancholia, film o kome je Frenzy Spark magazin takođe pisao u petom broju na 34. strani.

Britanika nam ove godine nudi neka od zanimljivih ostvarenja, među kojima su The Iron Lady, sa Meril Strip u glavnoj ulozi, i jedan od zapaženih filmova u prethodnoj godini, We Need To Talk About Kevin, gde je u jednj od glavnih rola Tilda Svinton. Što se Hollywooda kao celine tiče, možete pogledati filmove Drive i Ides of  March.

U okviru celine Evropa u Evropi, možete pogledati holandsko ostvarenje Sint će iz drugačije i pomalo mračnije perspektive predstaviti čuvenog sveca Svetog Nikolu.

Dečak sa biciklom, u francusko-belgijsko-italijanskoj koprodukciji, deluje kao neopterećujući film o malim ljudima i toploj relaciji izmedju jednog napuštenog dečaka i frizerke. Za one koji ne insistiraju uvek na nesvakidašnjim, ultrazanimljivim pričama.

Za one sa jakim želucem, film Beduin može biti dobra preporuka. Ova teška životna priča prikazuje mladu Ukrajinku koja dolazi u Rusiju kako bi bila surogat majka gej paru, a sve kako bi pridobila novac za svoju ćerku, koja boluje od leukemije. Na putu ka ostvarenju cilja je naravno čeka puno prepreka a i Rusija joj nije baš blagonaklona. Sigurna sam da su Rusi i ovoga puta izneli priču na njima svojstven, surovi način.

Za kraj, kao izraziti poštovalac francuskog filma i glumice Žilijet Binoš, preporučujem naslov One. Reč je o novinarki koja piše za Elle i čiji je zadatak da istraži prostituciju medju studentkinjma. Tokom tog istraživanja, dolazi do šokantnih saznanja i počinje da preispituje sopstvene vrednosti i odnose u porodici.

Ovo bi bili samo neki od naslova na koje bi valjalo da obratite pažnju. Pored pomenutih filmova sa evropskog kontitnenta, tu su filmovi iz azijskog podneblja, gde bih pažnju skrenula na južnokorejski Poongsan, čiju režiju potpisuje Juhn Jaihong i kineski film The Sword Identity u  režiji Haofeng Xu.

Uživajte!

Autor: Nina Trivković

The Artist (2011)

Široj javnosti do sada nepoznat, francuski reditelj Michel Hazanvicius se nakon omaža detektivskim filmovima iz ’60-tih i ’70-tih godina prošlog veka, opredelio za složeniji pristup filmu, kao i za složeniju tematiku. The Artist je skoro u potpunosti nemi, crno-beli film koji govori o važnom trenutku u istoriji filma – prelasku iz neme u zvučnu eru. Realizacija ove zamisli se Američkoj filmskoj akademiji očigledno dopala jer je film nominovan u 10 kategorija na ovogodišnjoj dodeli Oskara, koja sledi krajem ovog meseca (26.2.2012).

Radnja filma je smeštena u Holivud kasnih ’20-tih godina XX veka, a u centru pažnje je zvezda nemih filmova George Valentin (Jean Dujardin), koji ne prihvata novi zvučni film i odbija da učestvuje u istom, što dovodi do njegove profesionalne i privatne propasti. Pred sam kraj neme ere pojavljuje se buduća zvezda, Peppy Miler (Berenice Bejo), glumica kojoj na početku karijere pomaže Valentin, da bi ga ona polako potpuno istisnula iz sveta filma. Iako je Valentin oženjen između glumaca se javljaju simpatije. Vremenom Valentin ostaje bez imovine, novca i vere u sebe, dok se sa Peppy dešava suprotno – postaje zvezda tj. slava koju je nekad Valentin imao sada je njena. Ova situacija dovodi do udaljavanja glumaca, koji ipak ostaju povezani tokom godina, a ta povezanost se vremenom povećava i postaje središte filma.

Romantična drama The Artist je od strane mnogih kritičara već proglašena za film godine, ali tu su naravno i oni drugi, po kojima film nije ispunio očekivanja. Najviše se zamera na jednostavnoj i predvidljivoj radnji koja je do sada viđena već mnogo puta, kao i to da je u pitanju samo šou kojem je glavni cilj da zabavi i ništa više. Naravno nikad nije moguđe zadovoljiti svačiji ukus ali treba poći od toga šta je režiser imao na umu, kao i to šta gledaoci očekuju od filma nagrađenog Oskarom.

Michel Hazanvicius je, kako sam kaže, ljubitelj nemih filmova i već dugo je nameravao da snimi nemi film, ali s obzirom da je ta zamisao u XXI veku teže izvodljiva, on je čekao sve dok nije naišao na producenta Thomasa Langmanna koji je verovao u isto što i on. Film je zamišljen kao oda klasicima nemog filma poput  Maurnauovih Sunrise (1927) i  City Girl (1930) kao i King Vidorovog The Crowd (1928).  Glavni glumac Jean Dujardin, nagrađen u Kanu prošle godine za ulogu u ovom filmu, najveći uzor je našao u glumcu Douglasu Fairbanksu koji je imao sličnu sudbinu kao i lik kojeg tumači Dujardin. Berenice Bejo je takođe bila inspirisana zvezdama ’20-tih i ‘30-tih godina – Gloriom Swanson, Joan Crawford i Marlene Dietrich.

Važno je napomenuti da Hazanavicius nije zamislio neku vrstu dokumentarca, već je želeo da oda počast nemoj kinematografiji  u vidu šoa u kojem će publika uživati i zabaviti se,  tako da optužbe na taj račun mogu biti odbačene jer je režiser baš to i želeo i da postigne. Što se tiče jednostavne radnje treba uzeti u obzir da po shvatanju mnogih, u nemom filmu radnja zavisi isključivo od gestikulacije i ekspresija lica glumaca i da to smanjuje mogućnosti razvijanja same priče. Verovatno je i ova tvrdnja diskutabilna, a odgovor će najbolje dati ljubitelji i poznavaoci nemog filma kojih kod nas pretpostavljam nema mnogo.

Dakle, The Artist je pokušao da se u dobu 3D filmova vrati na nešto potpuno drugačije i približi, ne baš popularan nemi film široj publici, što zaslužuje pohvalu i verovatno nekoliko Oskara jer jeste drugačiji i jedinstven u svojoj nameri, a većinu publike će zabaviti što na kraju krajeva i jeste dosta toga što film nagrađen Oskarom treba da ponudi, dok gledaoce kojima ovo nije dovoljno očekuje filmski festival u Berlinu od 9. do 19. februara koji će, nadamo se  ispuniti i očekivanja zahtevnijih.

Autor: Timea Levai Majin

 

Kustendorf 2012.

Peti po redu međunarodni filmski i muzički festival u Drvengradu na Mokroj Gori je ove godine počeo 17. i trajao je do 23.januara. U centru pažnje ovog festivala bili su talentovani budući filmski stvaraoci kao i već poznati i ostvareni savremeni režiseri. Program festivala je zamišljen u nekoliko delova.

Takmičarski deo obuhvatio je 20 filmova mladih stvaralaca sa 3 kontinenta – Evrope, Azije, i Amerike. Ovogodišnji žiri koji je odlučio kome će  od ovih autora će pripasti nagrade Zlatno, Srebrno i Bronzano jaje bio je tročlan. Predsednica žirija bila  je Leila Hatami, glavna glumica nagrađivanog iranskog filma A Separation (2011). Pored nje se našao francuski filmski producent Pierre Edelman, koji je u prošlosti sarađivao sa značajnim svetskim  režiserima poput Davida Lyncha, Pedra Almodovara, Mike Leigha i dr. Treći član žirija je bio  Zoran Cvijanović, poznati domaći glumac i producent.

Drugi deo festivala bio je posvećen  Retrospektivi velikana u čijem su se programu našla dela dvojice priznatih svetskih autora. Dobitnik specijalne nagrade za režiju na filmskom festivalu u Veneciji 2004. godine, južnokorejski režiser Kim ki-Duk, je bio predstavljen sa 2 filma – The Coast Guard (2002.) i 3-Iron (2004), dok su takođe bila prikazana i dva filma nagrađivanog turskog režisera Nuri Bilge Ceylana, The Town (1997) i Distant (2002). Oba režisera su nakon proekcija filmova držali radionice.

Kim ki-Duk

Savremene tendencije je deo programa koji se osvrće na najznačajnija prošlogodišnja filmska ostvarenja i predstavljanje njihovih autora. U pitanju su nagrađivana filmovi poput pomenutog A Separation (2011), dobitnika Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu, zatim The Kid with a Bike braće Dardenne i Once Upon a Time in Anatolia Nuri Bilge Ceylana – dva filma koji su podelili nagradu Grand Prix u Kanu. Pored navedenih bilo prikazaano još nekoliko autorskih filmovova koji su obeležili 2011.godinu.

U programu Novi autori bila su predstavljena debitantska ostvarenja koja su ostavila značajan utisak prošle godine, dok je deo festivala Velika glumačka dostignuća bio posvećen poznatoj glumici Isabelle Huppert koja je posle projekcije filma Madame Bovary (1991) održala predavanje. Pored nje specijalan gost je bio i glavni glumac filma A Prophet (2009), mladi Francuz Tahar Rahim.

Isabelle Huppert

Kao deo Kustendorfa se našao i Prateći program koji je posvećin nesvakidašnjim ostvarenjima mladih autora, među kojima je film mladog ruskog autora Andreya Grigorijeva koji daje drugačiji pogled na život i delo organizatora festivala – Emira Kusturice. Pored ovog ostvarenja tu su i Milena, film o Mileni Pavlović-Barili Čarne Radojčić, kao i Happy Now (2004)  Frederikke Aspock.

A kao poseban deo fetivala na Mokroj Gori, i kao deo koji ga upotpunuje je Muzički program na kojem se našla grupa Palagia iz Rusije, Rosenberg trio iz Holandije kao i mnogi drugi među kojima je i domaći Orkestar Bobana i Marka Markovića.

Što se tiče takmičarskog dela i glavnih nagrada, Bronzano jaje je otišlo u ruke poljskom direktoru Pjotru Subotki za film Glasgow. Drugo mesto, odnosno Srebrno jaje, pripalo je Jeleni Gavrilović za režiju kratkog filma Momci gde ste. Pobednik festivala Kustendorf 2012. je španski film Alto Sauce, čijem je reditelju Fernandu Pomaresu Zlatno jaje uručila predsednica žirija Leila Hatami.

Kustendorf je festival koji promoviše autorski film, koji podstiče mlade filmske stvaraoce i on je skoro jedina prilika da se domaća publika van Beograda upozna sa nekomercijalnim filmskim ostvarenjima. Iako niste ljubitelj neholivudskih filmova ili Emira Kusturice ipak treba skrenuti pažnju na ovaj festival, ako ne zbog njegovog nespornog kvaliteta, a onda zbog promovisanja Srbije koja je na mapi filmskih festivala sa Kustendorfom zauzela, možda ne toliko veliko i glamurozno mesto, ali definitivno jedinstveno i  originalno.

 

 Autor:  Timea Levai Majin