IAMX: Timelessly insane

Opsesija, sex, ljubav, socijala, moć.
Vokali, gitare, klavijature, bubnjevi.
Pevač, pisac, producent.
Mračno i fantastično.
A ja mislila niko ne može da se poredi sa Muse.

Nisam videla šta se dešava kada se Chris Corner poseče, kao ni šta ima tamo gde su drugim ljudima glasne žice, ali čujem da je njegov glas audio verzija erotskog naboja, koji, ruku na srce, u svojoj najčistijoj varijanti i ne postoji bez primese mračnog em mističnog. Ako ne verujete da postoji otelotvorenje violinijskog sistema, pustite prvo što vam na YouTube-u iskoči pri pretraživanju neke live verzije Iamx-a. Ako verujete da u mraku ima poetike, uradite isto da preslušate kako to zvuči.

Nakon 3 uspešna albuma i skoro 10 godina turneja sa britanskim trip hop bendom Sneaker Pimps, čiji je Chris bio i osnivač i pevač i pisac i producent, 2003. započeo je rad na svom samostalnom projektu pod nazivom I_AM_X. 2004. izbacio je svoj debi album Kiss + Swallow, sastavljen pretežno od pesama namenjenih četvrtom albumu Sneaker Pimpsa, koji je Corneru momentalno obezbedio zavidnu poziciju u indi elektro tokovima. Inspirisan  muzikom ’80., ovaj retro elektro muzički kolaž, fanovima onoga što je Corner prethodno radio, pokazao je koliko dobro se slažu mračni tekstovi i elektronski bitovi.

Godinu dana kasnije, usledili su promo singlovi Missile i This Will Make You Love Again, kao i soundtrack za film SkyFighters, a onda, 2006.  još jedan album – The Alternative. Ova potpuna andergraund klasika, koja bi olako našla mesto u bilo kojoj muzičkoj antologiji, bila je savršen spoj roka i elektra – black electropop, koji je Corneru boldovao epitet vanvremenskog umetnika. Kako bi ga snimio, preselio se iz Londona (gde je inače završio filozofiju) u Berlin, u kojem je otvorio sopstveni studio i u njemu napisao svu muziku, a album je 2007. na američkom radiju XM izglasan za izdanje godine. Fazon Goldfrappovih mračnijih stvari, Kasabiana, Depeche Mode-a i 30 seconds to Mars, melanholična nota i psihotični tekstovi, samo su deo onoga što definiše Iamx. Iako poznat po efektnim živim nastupima, koji su više konceptualni performans nego nastup benda, Corner kao da misli da je sam na bini, ne trudeći se da bilo koga impresionira. Kada bi emocija mogla da se dotakne, to bi bilo moguće na njegovim koncertima.

Dark elektronike i neizbežnog syntha, mudro se držao i na sledećem albumu Kingdom of welcome addiction, koji je izbacio 2009, posle nekoliko singlova. Ovo mračno glamurozno umetničko delo, još bolje producirano od prethodnog,  je prvi  Cornerov album sa kojeg je izostao vokal njegove tadašnje devojke Sue Denim. Futurističku porno muziku koju je uveliko doveo do savršenstva, i publika i kritika euforično su dočekale. Zadržavajući se na kinky frekvenciji na kojoj je celo njegovo biće, na ovom albumu Chris se bezbedno udaljava od elektro roka, stavljajući u prvi red akustične gitare, klavir i violine. Isko se vidno (čujno) fokusira na slojevite melodije, Corner je ipak najveštiji na jednostavnom terenu. Za razliku od onoga što je do tada stvarao, numere sa ovog albuma su malo manje za đuskanje po sobama i klubovima, što ih možda najpreciznije odvaja od dotadašnjih. Nema ponavljanja svojstvenog elektronici, već je svaka pesma totalni unikat. Rok – nekonvencionalno – valcer – akustika – IAMX je iznad bilo koje kategorije. Njega ne inspiriše druga muzika, već filmovi, u čemu sam vidi najverovatniji uzrok tome što je žanrovski neuhvatljiv. Odrastao u radničkoj porodici na severu Engleske, odmalena se učio realnom i praktiočnom pristupu stvarima. On se ne služi standardnim metodama i ne skreće na označenim mestima, pa samim tim i na druge deluje iznenađujuće i haotično, ali sve što radi se podjednako neočekivano dobro uklapa. Njegov četvrti album, Violatile Times, iz 2011. najavila su dva singla: Ghosts of Utopia, intenzivnog zvuka i prilično dance ritma, i Bernadette, kabaretski teatralan.  Najstrastveniji Cornerov rad, provokativan i moćan, baš onako kako se samo od njega i moglo očekivati, sasvim zasluženo izašao je i u vinyl varijanti. 1. februara 2012. objavljeno je da IAMX počinje sa radom na petom albumu, a u kom obliku će se njegova vanvremenska ludost ovoga puta naći, saznaćemo čim genijalni Corner snimi svoje emocije pretočene u notni sistem.

autor: Jovana Babić

Nauka i umetnost: osam čuda uma

Oduvek je postojala ta famozna podela. Kreativni nasuprot analitičkog uma, leva hemisfera mozga spram desne, moć apstrakcije protiv saznajnog opažanja. Umni naponi koji tvore dela naučnog i umetničkog tipa suprotnog su naelektrisanja, ali upravo ta pripadnost oprečnim spektrima ljudskog razumevanja daruje im neku unikatnu iskru u onim retkim slučajevima kada stupe u veličanstveni zagrljaj.

Nauka i umetnostPostoje mišljenja da je ovakva vrsta simbioze nefunkcionalna, neupotrebljiva i suvišna. Takvo gledište je samo odraz pogrešne postavke stvari i robovanja instrumentalizmu – pretpostavci o “moranju” postojanja svrhe koja se ogleda u nečemu konkretnom. Previđa se doprinos rastu duha obeju disciplina. Koristi koje umetnost ima od nauke su očiglednije: brojne tehnike i alati istraživačkog rada našli su svoju primenu i u umetnosti; na velike naučne prodore i promene percepcije sveta, najveći među naučnicima su reagovali vlastitim interpretacijama novih saznanja, vršeći konstantnu evoluciju umetnosti iz jednog pravca i žanra u drugi. Sa druge strane, ono što je često introvertni naučni svet vekovima učio od umetnosti jeste angažovaniji i otvoreniji nastup i odnos ka publici, kao i neophodnost blagovremene reinvencije i unosa novih ideja i metoda.

Autori ovog teksta nipošto nisu pretendovali da sastave konačan i jedini mogući prikaz primera sinteze nauke i umetnosti – naprosto zato što tako nešto poput “ultimativne liste” u ovom slučaju ne postoji. Neophodno (i nimalo lako) je bilo iz neprelaznog okeana izvući ono najraznovrsnije i reprezentativno, sistemom uvažavanja svih epoha ljudske istorije, klasa umetnosti uz, što ne priznati, zrno subjektivnog dojma i preferenci. Svaki od osam odabranih je vitalan za evoluciju čovekovog duha, za produžetak imaginacije van dotadašnjih granica. Stoga ne okolišimo i stupimo u viševekovni ples dve krajnosti koje zajedno čine Čudo.

Pitagora i muzika sfera

U zlatno doba antičke Grčke, u šestom veku p.n.e., živeo je jonski filozof i matematičar, Pitagora. Kao i što je bio običaj i način razmišljanja njegovih savremenika, potraga za savršenom ravnotežom, simetrijom i balansom u svemu bila je i njegov modus operandi. Njegova divna alegorična izreka, “Postoji geometrija u šumu muzičkih žica…postoji i muzika u prostoru između sfera”, sažetak je takvog razmišljanja i uvertira u koncept eterične “muzike sfera” (musica universalis).

Pitagora je, sa svojim učenicima, verovao da sve može biti izmereno ritmičkim ciklusima, te su njegove teorije muzike prve definisale intervale i, uopšte, numeričke srazmere muzike prenesene na univerzalni, kosmički plan. Pitagorejska tvrdnja da, ne samo da su brojevi u osnovi svega, već da stvari jesu brojevi (koje su posmatrali sa apsketa prostora: jedan je tačka (monada), dva je linija, tri je površina itd.). Stoga ne čudi da je upravo u takvom sistemu nastala pentatonska skala, kao i numerički odnos koji odgovara intervalima skale.

U “muziku sfera” je utkan i metafizički princip da matematika takođe obasjava i ton energije koji se manifestuje u brojevima, ali i telima tada poznatog Sunčevog sistema. Pitagora je postulirao da se deset sfera, uključujući Sunce, Mesec i Zemlju (za koju su znali da nije središte kosmosa) obrću oko “vasionskog ognja” (poistovećenog sa brojem jedan) i da sa obrtanjem emituju vlastiti unikatni šum, orbitalnu rezonancu – neku vrstu nebeske muzike nedostupne ljudskom uhu. Sfere bliže centru proizvode niže, a one udaljenije više tonove. Astronomija je, tako, opisana kao “dupla nauka čulnog prepoznavanja – astronomije za oko, muzike za uši, sa osnovom u numeričkim odnosima.

Dvadeset vekova kasnije je i Johan Kepler sam pisao da želi da “podigne veličanstvenu građevinu harmonijskog sistema muzičke skale…koja je i sama izrečena u nebeskim kretanjima.


Gotički majstori i „lebdeći“ luk

Način na koji je gotika svojom uzvišenom lakoćom stupila na arhitektonsku scenu srednjeg veka je bez sumnje poznat svim ljubiteljima ovog razdoblja. No, uz sve novine koje je gotika unela, cilj koji je pred sobom imala ne bi bio ostvaren u vidu impozantnih katedrala da se u gradivnu strukturu velike lepote i sklada nije umešala ozbiljna građevinska intervencija. Naime, svodovi na velikoj visini i noseći zidovi oslabljeni velikim prozorima ozbiljno su doveli u pitanje opstanak gornjih konstrukcija. Masivni potporni zidovi nisu dolazili u obzir zbog poštovanja principa jedinstva unutrašnjeg prostora i uzvišene svetlosti koja kroz vitraže pravi posebnu atmosferu u čitavom glavnom brodu. Težina krovnih elemenata je ozbiljno pretila da uruši lagane okvire građevine. Način na koji je ovaj problem prevaziđen predstavlja jedan od glavnih arhitektonskih obeježja ovog perioda, a da je pri tom ostavio i prepoznatljiv estetski pečat.

Kontrafor je grubo rečeno vrsta podupirača konstruisana na spoljnoj strani nosećeg zida. Svojim sklopom najviše podseća na stub, koji u svom gornjem delu formira luk sa ključnim nosiocem opterećenja. Kako sile potiska teže da zid uruše ka spolja, kontrafor ih lučnim vezama preuzima i ublažava. Kostruisani na svakoj granici arhitektonske jedinice, prave ujednačen ritam i čine posebno ruho gotičkih katedrala. Neretko su nosioci plastičnog ukrasa i skulpture, te su neodvojiv element ove epohe u arhitekturi, kako u estetskom, tako i u funkcionalnom smislu.

Leonardo Da Vinči i duh univerzalnosti

Verovatno jedina istinski objektivna i neophodna stavka u inače subjektivnim popisima genijalaca koji su pomirili nauku i umetnost je čovek čija je kolosalnost zamisli i nedodirljivost realizacije zauvek obasjala svet.

Renesansni polimat – slikar, izumitelj, arhitekta, muzičar, anatom, astronom, inženjer, skulptor…beskrajem svog uma i prodornošću svoje vizije izazivao je podozrenje, koliko i strahopoštovanje savremenika. Njegov život, ispunjen smenama duboke nesreće i nepresušnog nadahnuća, otpočeo je 1452. godine u seocetu Anchiano, blizu mesta Vinci, kao nepriznato dete Florentinskog notara i seljanke. Upravo je bajkoviti grad na reci Arno, tadašnja svetska prestonica umetnika, znatlija, kalfi ali i bogatih mecena, bio njegova destinacija u krhkom dobu od 15 godina. Iako je grad periodično napuštao i svoje nenadmašno umeće i inteligenciju stavljao u službu Milana i Venecije (a pred smrt i kralja Francuske), Da Vinči je ostajao simbolom Firence, barem koliko i ljiljani na zvaničnoj gradskoj heraldici.

Nikada zadovoljan jednodimenzionalnošću slikarskog poziva, Leonardo je u svojim skicama, brojnim sveskama i nacrtima iskazivao zapanjujuć nivo naučne svesti i pronicljivosti, neretko idući i preko međa ostvarivog i zamislivog u epohi XV i XVI veka.  Do pojedinosti je među prvima pružio razumevanje kompleksne ljudske anatomije, usavršio vojnu balistiku (za čiju upotrebu se zalagao samo u odbrambene svrhe, kakvo je na primer bila odbrana Italije od vojevanja francuske vojske), ali i najavio daleke domete savremene tehnologije. Njegov dizajn tenkova, helikoptera, kalkulatora, pa čak i solarne energije svedočanstvo je koje ide u prilog tvrdnji da je njegov pogled uvek pucao daleko iza znanog horizonta.

Svoje beleške i uputstva za konstrukciju je pisao unatraške i posebnim kodiranjem, kako bi samo istinski prosvetljeni sledbenici mogli da ih protumače. Te male riznice neprocenljivog blaga, prepune naučnih dijagrama, su sada, uglavnom, delovi privatnih i basnoslovno bogatih kolekcija.

Abraham-Louis Breguet i Velika komplikacija

U nekim slučajevima je saradnja nauke i umetnosti stvarala dela čiji je domet bilo teško dosegnuti i vekovima kasnije. Priče o takvim ostvarenjima postaju legende. Simbioza primenjene umetnosti i precizne mehanike je dovedena do malog čuda još davne 1827. godine, kada je švajcarski časovničar Abraham-Louis Breguet nakon 45 godina rada završio svoje životno delo – najveću komplikaciju satnog mehanizma. Marie-Antoinette ili Kraljica, kako se ovaj neverovatni merni instrument još naziva, je poručena 1782. za kraljicu lično, od strane njenog obožavatelja (najverovatnije oficira njene garde). Marija Antoaneta nije dočekala da vidi ovo remek-delo, jer je pogubljena 34 godine pre završetka izrade. Sat je u svom sklopu nosio svaku mernu funkciju koja je u to vreme bila poznata: časovnik, minutni ripiter, večiti kalendar, termometar, hronograf i indikator raspoložive radne energije. Kraljica je bila čuvana u sklopu kolekcije satova L.A. Mayer instituta za islamsku umetnost u Jerusalimu, sve dok 1983. nije ukradena zajedno sa 106 drugih vrednih mehanizama. Stručnjaci jedne od najstarijih časovničarskih manufaktura i naslednici Breguet-ovog umeća su 2005. pokušali da naprave repliku na osnovu prvobitnih nacrta i fotografija, a možda slika ove lepotice najbolje govori u ime besprekorne veštine i estetskog sklada. Svega dve godine kasnije, originalni sat je pronađen i vraćen kolekciji.

Georges Seurat i optika boja

Tokom XIX veka, došlo je do izvesne eksplozije za željom za naučnim razumevanjem optičkih efekata i percepcije palete nijansi dostpunih ljudskom oku. 1810., čuveni polihistor J.V.Goete  je objavio svoje delo “Teorija boja” (“Zur Farbenlehre”), jedno od prvih tog tipa na svetu, a kasnije su Michel Eugène Chevreul i Odgen Rood, više od drugih, pisali svoje traktate o percepciji boja koji su imali ključni uticaj na umetnike svog, ali i potonjeg, vremena.

Francuski neo-impresionista i jedan od utemeljivača poentilizma, Žorž Sera (Pariz, 1859. – Pariz, 1891.),posebno očaran saznatim mogućnostima primene boja, začeo je potpuno nov jezik umetnosti prateći zakone optike i percepcije, koje je smatrao primarnim i prirodnim. Hromoluminarizam, kako je nazvao svoj slikarski vokabular, bio je suštinski jednostavan u svojoj kompleksnosti: određena emocija ili stanje može se doseći određenim oblikom i smerom tačaka ili linija na slici, uz uniformnu toplinu ili hladnoću boja.

Pol Sinjak, jedan od retkih Serinin savremenika koji su ga cenili, i sam umetnik, isticao je uspelost i važnost čistoće kolorita na poentilističkim slikama. Sera je svojim delima na neki način istraživao načine na koji oko vidi susedne, pogranične boje. Nanoseći ih u svom prirodnom obliku, bez imalo mešanja, u vidu tačaka i crtica blisko pripojenih jedne uz druge, pružale su različit dojam, kao vibrantne i veće forme ili suprotno, u zavisnosti od udaljenosti sa koje su posmatrane.

“Spartanski” u svojoj tehničkoj osnovi i pristupu, poentilizam je za Seru bio realizovana ljubav ka lepoti boje, a ne tačaka, što je bila zajedljiva kritika oponenata. Među prvima se pozabavivši problemom materijalne vizije umetničkog dela, otvorio je vrata moderne umetnosti i filozofiji odnosa aktivnog učešća dela na njegovo apstrahovanje od strane uživalaca.

M.C.Escher i matematika nemogućeg

Maurits Cornelis Escher (Leeuwarden, 1898. – Laren, 1972.) bio je holandski grafički umetnik i litograf proslavljen po briljantnoj upotrebi matematičkih, poglavito geometrijskih principa i pravila kojima je stvarao svoje tzv. “nemoguće strukture”. O tome da iza vrhunske umetnosti može stajati i analitična, naučna promisao najjasnije govore brojni paradoksalni prizori percepcije čoveka, prostora, flore i faune u savršeno matematički uređenoj stvarnosti. Interesantno je da Escher nije imao formalnog matematičkog obrazovanja osim onog u srednjoj školi.

Nadahnuće za svoj rad neumorno je crpeo iz brojnih pročitanih radova i ideja (uključujući i one slavnog fizičara Rodžera Penrouza) – fasciniran apsurdnošću tzv. “beskonačnih figura”, njegova dela se mogu grubo podvesti u dve oblasti: geometriju prostora i logiku prostora. Osim naučnih knjiga, za njega je direktan izvor inspiracije bila i konkretna struktura i esencija ne-Euklidovske geometrije.

Kada je 1936. posetio Alhambru u Španiji, bio je do te mere impresioniran šablonima tamošnje arhitekture da je to nazvao “iskustvom od prekretačkog značaja u svom životu”. Naime, tamo je prvi put spoznao magičnost teselacije – aranžmana zatvorenih oblika koji potpuno pokrivaju površinu bez preklapanja i praznina. Escher je pronikao u samu srž posebno naslađujuće metamorfoze poligona ali i nepravilnih oblika, kreirajući čudesnu vizuelnu iluziju međusobne interakcije oblika koji su, tako, postajali mnogo više od integralnog dela površine i menjali se u zavisnosti od fokusa posmatrača.

Od velikog matematičkog značaja i interesa bili su njegova dela koja su se ticala dimenzionalnosti prostora i sposobnosti uma da dvodimenzionalne prikaze poima na 3D način. Escher je, razumejući da geometrija prostora određuje i njegovu logiku, to pravilo i narušavao nemogućim crtežima poput “Print Gallery” ili “Vodopada”, osnovanom na ideji “nemogućeg trougla“. U nepresušnom vrelu njegove percepcije našle su se i ideje samoreferencije (“Ruke koje se crtaju”) kao koncepta vrlo bliskog zagonetki ljudske svesti, poliedri (“Red i haos”) i teme svetova koji se presecaju – to su tek neke od dubokih, smislenih i neintuitivnih činjenica kojima je Escher uzburkao linearan i jednoličan svet na javi svih nas.

http://www.mcescher.com/

Drvo koje radi

Kinetička skulptura danas gotovo i da nema veze sa svojim početnim idejama, jer je prešla evolutivni put od laganih materijala koje pokreće vetar, preko konstrukcija velikih dimenzija (FS 4. broj, str. 8), do kompleksnih rešenja koja koriste različite vidove energije. Materijali, pogon i „ono što radi“ često nas ostavljaju bez daha. David C. Roy je pronašao idealan spoj principa mehanike i optičke iluzije koja njegove mobile čini jedinstvenim. Studirao je fiziku na Bostonskom univerzitetu što mu je značajno pomoglo da razume principe mehanike i kretanja i da uz uticaj supruge, koja je umetnica, 1975. godine postane skulptor. Počeo je sa drvenim igračkama u kojima poluge pokreću jedna drugu u spiralnim serijama. Izazov da kretanje traje duže doveo ga je do masivnih mehanizama sa tegom koji su „radili“ i do 30 minuta. Međutim, ono što je nedostajalo je elegancija i lakoća kretanja, te je svoje skulpture postavio na zid i eksperimentisao sa različitim tipovima mehanizama na navijanje. Rotirajući različito rezbarene točkove u suprotnim smerovima postigao je efekat optičke varke, a vremenom se oprobao i na različitim materijalima, dok mu je era kompjutera omogućila da svaku svoju ideju detaljno razradi pre nego što iseče prvi komad drveta. Jedan deo njegovih radova prikazan je na sajtu primerene adrese –www.woodthatworks.com

Fraktali B.Mandelbrota i pejzaži beskraja

Kada je Benoit Mendelbrot, francusko-američki matematičar, najpre osmislio termin “fraktal” (lat.  frāctus – izlomljen) a zatim i popularizovao jedno od najizuzetnijih i najčudesnijih naučnih otkrića XX veka – Mandelbrotov skup – sasvim izvesno ni on, ni iko drugi, nije pojmio dalekosežnost umetničkih posledica koje će fraktali u vrlo kratkom roku poprimiti.

Bazični kvalitet fraktala se ogleda u beskonačnoj iteraciji, tj. ponavljanju osnovnih formi geometrijskog oblika zbog čega ga je moguće infinitezimalno uvećavati pri čemu se opažaju isti detalji. Kao takav, Mandelbrotov fraktal može nadvladati i veličinu poznatog univerzuma, a pripisuju mu se i mnoga mistična, enigmatična svojstva kao nečega “organskog i neobično poznatog čoveku”. Fraktali, tj. princip preslikavanja slike sa mikro na makro plan, pronalaze se i u prirodi, živim organizmima, ali i u ljudskim delatnostima poput muzike ili slikarstva.

U Manifestu fraktalne umetnosti koji je potpisao Kerry Mitchell, navode se ključni razlozi koji fraktalnu umetnost ne čine kompjuterizovanom (u smislu da je za njeno nastajanje potrebno svesno rukovođenje i izricanje određenih parametara), proizvoljnom (u smislu da je, sa matematičkom osnovom, pojam determinizma kao i da nije nepredvidiva) i jednostavnom. Napominje se mogućnost beskrajne ekspresivnosti i izraza svega zamislivog, apstraktnog ili konkretnog, kreativnosti i potrebe za uloženim trudom i inteligencijom.

Na taj način je i fraktalna umetnost pod-set i jedan od vidova digitalne umetnosti – i to onaj koji se najprisnije oslanja na matematičku rigoroznost. Za njene početke se uzima sredina 80-ih godina prošlog veka, kada su počeli i da nastaju prvi algoritmi i programi za njeno generisanje (danas najpoznatiji od svih je Apophysis). Uznapredovalost kako matematičkih setova tako i softvera dovela je do istinski zaprepašćujuće estetskih modernih tvorevina u više dimenzija, pravih fraktalnih pejzaža u apsolutnom doživljaju nadzemaljskih kolorita i gotovo tuđinske grafike. Bekonačnost kao jedino pravo igralište za maštu.

Autori: Snežana Džekulić i Andrej Vidović

Indukcija – II deo

U prošlom delu smo pokazali kako je nastao termin indukcija prikazujući Aristotelovo i Bekonovo stajalište. Kako smo najavili, u ovom delu je reč o Hjumu i njegovom delu „Istraživanje o ljudskom razumu“ u kojem najplastičnije možemo zahvatiti stanovište i poziciju koju Hjum zastupa.

Hjum kaže da je čovek razumsko biće koje kao takvo od nauke prima svoju pravu hranu. Međutim, čovek je pre svega društveno biće, ali ne manje nego razumsko. No, on ne može svagda uživati u lagodnosti i zabavi, niti, pak, osećati pravu želju za time. Čovek je i delatno biće, te se mora podvrći poslovima i zanimanju. Čoveku je, takođe, potreban i odmor – duh traži odmor i ne može uvek izdržati brige i napore. Kako Hjum zaključuje, priroda nam ukazuje da je mešoviti način života najprikladniji za ljudski rod, te napominje: „Odaj se, kaže ona [priroda], svojoj strasti za znanošću; ali neka ta znanost bude čovječanska i takva da se može neposredno povezati s djelovanjem i društvom. Zabranjujem nepristupačne misli i dubokoumna istraživanja; strogo ću te zbog njih kažnjavati tužnom melankolijom koju donose i stalnom nesigurnošću u koju te zapliću, kao i hladnim prijemom, na kakav će tvoja takozvana otkrića naići kad ih budeš saopćavao. Budi filozof, ali usred čitave svoje filozofije ostani čovek.” Ova teza nagoveštava, kao i naslov, da se Hjumova istraživanja tiču samo i isključivo čoveka i onoga što je sa njim u vezi, te da se granica prelaziti neće. Ali ovde se postavlja pitanje koje bi to nauke mogle biti ne-vezane za čoveka bilo direktno, bilo indirektno, kada je čovek jedini sposoban za nauku i kao takvu je postavlja. Jer da nema čoveka, ne bi bilo ni nauke. Nauka je mišljenje, mišljenja nema bez jezika, a jezik imaju samo ljudi. Ali ne može se reći da je svaki (ljudski) govor nauka, jer iako je jezik mišljenje, nije svako mišljenje nauka. Dakle, kao tvrdnja se ovde pojavljuje da je svaka nauka ljudska. Ako bi se pak gledalo koja je nauka bliža čoveku, opet bi to za sobom povuklo izvesne probleme, jer koji je kriterijum za bliže i dalje nauke, te ako je i nijansirana sama podela, kako podvući do kog segmenta se one mogu smatrati bližim, a od kog ne. Ako je kriterijum individualan, onda se čak i broj bližih, odnosno daljih nauka pokazuje različitim, pa ni nauke nisu iste. Stoga se tvrđenje o ljudskim i bliže-ljudskim naukama pokazuje kao neosnovano, ili pak nerazrađeno u dovoljnoj meri.

Postoje prigovori upućeni apstraktnoj filozofiji da je, ne samo teška i zamorna, već i neizbežan izvor nesigurnosti i zablude, što je prema Hjumu najpravedniji i najočigledniji prigovor metafizici. Metafizika nije prava nauka, ona nastaje iz besplodnih napora i ljudske taštine i želi da prodre u predmete potpuno nepristupačne razumu kako bi zaštitila svoju slabost. No da li je to dovoljan razlog da filozofi odustanu od takvih istraživanja i ostave sklonište predrasudi? Jedini način da se prekine ta nerazumna i slepa metafizika jeste da se ljudski razum podvrgne strogom istraživanju i preispitivanju, te da se odbaci žargon koji, pomešan sa pučkim sujeverjem ima privid znanstvenosti i mudrosti. Hjum će reći: “Stoga poznavanje raznih duhovnih radnji, njihovo međusobno razgraničenje, pravilno razvrstavanje, te ispravljanje čitavog onog prividnog nereda u kojem se nalaze dok ne postanu predmetima razmišljanja i istraživanja, sve to postaje zadaća znanosti, koja nije neznatna.” Zadatak razvrstavanja vredniji je ukoliko je usmeren ka duhovnim radnjama, i to kada su u pitanju poteškoće i trud s kojima se susrećemo dok je izvršavamo. A ako se i ne bude moglo ići u istraživanju dalje od toga, ipak je zadovoljstvo stići i tako daleko. Razmišljajući na lagan način, može se potkopati temelj teško razumljive filozofije koja služi samo kao sklonište predrasudi, zaklon zabludi i apsurdu.

“Sumnja u nesigurnost i himeričnost te znanosti mora nestati, osim ako želimo gajiti takav skepticizam koji podriva svako razmišljanje, pa čak i svako delovanje.” Skepticizam koji će se ovde prikazati i događati nije radikalni, Pironovski, niti destruktivni skepticizam, već zauzdavanje ljudske prirode kojom vlada navika i običaj, te otkrivanje čiste znanosti, nauke čiji su temelji sigurni i tačni, a skloništa od zabluda ne postoje, jer apsurdi i zablude ne mogu pripadati jednoj takvoj filozofiji. Želja je Hjuma da novi sistem znanosti ima duh tačnosti, jer se duh filozofije širi čitavim društvom. On se mora negovati brižno, a filozof ne može živeti daleko od života u apstraktnostima – “Budi filozof, ali usred čitave svoje filozofije ostani čovek.” Jer filozofija je konstitutivna za razvijanje drugih područja života, pa ne može ni da se odvija daleko od istog. Važno je shvatiti da Hjumovo pitanje nije da li je veza uzrok – posledica moguća, već kako je mi shvatamo.

Dakle, potrebno je razmotriti način bivanja čoveka, jer filozofski pogled na čoveka omogućava da se u drugim znanostima sa područja života unese istinitost. Hjum je empirista, te čoveka posmatra sa stanovišta osećajnosti, jer “najživlja misao još uvijek zaostaje za najbljeđim osjetom.” Naši opažaji, odnosno percepcije se sastoje iz utisaka koji su strasti, emocije i drugi oseti koji su življi i jači u odnosu na ideje – slabiji opažaji jesu blede slike utisaka u mišljenju i rasuđivanju. Naša misao je zatvorena u vrlo uske granice, te se čitava stvaralačka moć duha svodi na sposobnost spajanja, premeštanja, dodavanja ili oduzimanja materijala koji daju naša osetila i iskustvo, dakle, spoljašnjih ili unutrašnjih opažaja. Dokazuje se ova teza na osnovu dva argumenta, i to:

Prvi: analiziranjem misli i ideja, koliko god bile složene i uzvišene, uvek se mogu razložiti na jednostavne ideje koje su kopije ranijih osećaja ili oseta.

Drugi: Usled neke organske anomalije ne prima neku vrstu oseta, on ne može imati ideje o njima. U slučaju da “dobije” svoje nedostajuće čulo, osobi se takođe javljaju i nove ideje. Isti je slučaj ako predmet, sposoban da izazove neki oset, nije delovao na čula. Mi u oba slučaja nemamo iskustvo datog objekta, pa tako ni ideje o istom. Drugim rečima, ne može se misliti o bilo čemu što prethodno nismo osetili bilo spoljašnjim, bilo unutrašnjim čulima.

Kada se sumnja da je neki filozofski termin upotrebljen bez značenja ili ideje, a uglavnom se takvi termini vezuju za metafiziku, smatra Hjum da treba da se upitamo od kakvog utiska potiče ova navodna ideja, te da ako se ne može ukazati ni na kakav utisak možemo potkrepiti sumnju u validnost datog termina. Na taj način se urušavaju temelji metafizike, jer ona prevazilazi iskustvo. Dakle, kako je moguće znati metafiziku? Ali pitanje je i da li nama iskustvo zaista daje pouzdano znanje. Da li je moguće Hjumov primer o nijansi boje koja nedostaje u nizu te naknadno zamišljanje iste protegnuti i na druga polja samoga saznanja? Naime, mi jesmo u nekom momentu videli tu nijansu, ali da li ćemo uspeti da je zamislimo u datom momentu, Hjum ne smatra za relevantno, te samo saznanje da takav falus može da postoji u ljudskom opažanju on svesno, te

namerno preskače i ne raspravlja. Nameće se tada pitanje: da li je zaista dovoljno analizirati ovu vezu samo jednostrano? Veza koji Hjum postavlja između ideje i impresije jeste uzrok – posledica, budući da ideja ne može postojati bez impresije. Sama kritika ovog odnosa umnogome mora narušiti već sami temelj datog filozofskog učenja. Kako onda opravdati kritiku veze uzrok – posledica, ako je i sama kritika zasnovana na istoj? Ta kritika u sebi nosi reviziju, jer nije moguće napraviti otklon od date veze, te je možda najpogodnije nazvati ovaj način kritička revizija datog problema.

Veza uzrok – posledica je jedan od tri principa veza među idejama, a ostale su sličnost – gde slika prirodno vodi originalu i dodir u vremenu i prostoru – gde razgovor o jednoj sobi neke zgrade izaziva pitanje ili razgovor o drugim sobama iste. Ako bi se pronašla veza koja ne odgovara ovim trima, ona bi bila shvaćena kao plod mašte. Ne postoje druge vrste asocijacija. Ali šta onda znači to da ih stvara mašta? Da li mašta treba da uruši dignitet asocijacije, te je ne treba smatrati istom, ili takav način ophođenja prema vezama treba shvatiti kao da one dolaze iz empirije, te se snaga uma detronizovala? Ali sama činjenica da nas priča o jednoj sobi zgrade nužno vodi drugoj pokazuje snagu i važnost koju um ima u vezi sa asocijacijama. Um je taj koji je stvorio asocijacije. Da li i dalje treba osporavati dignitet ostalim asocijacijama koje bi bile stvorene od strane mašte? Kako onda razumeti složene ideje kao što je zlatno brdo? I zar nas asocijacije slične ovoj ne vode novim i zanimljivim naučno-tehničkim, ili pak umetničkim otkrićima?

Svi predmeti ili istraživanja ljudskog uma mogu se podeliti na odnose ideja i činjenice. Odnosima ideja pripadaju znanosti, svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvedena. A relacije koje iskazuju odnos ideja jesu sličnost, suprotnost, stupanj kvaliteta i kvantitet. Tom znanju pripadaju geometrija, algebra i aritmetika, budući da se “teze te vrste mogu otkriti samo misaonom radnjom nezavisno od onoga što postoji bilo gde u svemiru. Pa da u prirodi nikad i nije bilo kružnice ni trokuta, istine koje je dokazao Euklid zauvijek bi zadržale svoju izvjesnost i očiglednost.” Dakle, dokazivanjem da zlatno brdo zasigurno mnogo košta u slučaju da neko želi da ga kupi, dokazujemo da je ono moguće jer postoji i iskustvo o istini koju zlatnost toga brda nosi sa sobom, te zaista i nije bitno da li ono u stvarnosti postoji. “Činjenice, koje predstavljaju drugu vrstu predmeta ljudskog uma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god bila jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može uključivati protivurječnost, i duh tu suprotnost zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom kao da je ne znam koliko u skladu sa zbiljom. Da sunce sutra neće izaći nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivurječnosti negoli tvrdnja da će izaći. Zato bismo uzalud pokušavali da dokažemo njezinu neistinitost. Kad bi ona bila demonstrativno neistinita, uključivala bi neku protivurječnost i nikada je duh ne bi mogao jasno zamisliti… Stoga bi moglo biti vrijedno pažnje istražiti u čemu je priroda očiglednosti, koja nam daje sigurnost o bilo kojoj zbiljskoj egzistenciji i činjenici izvan nazočnog svjedočenja naših osjetila ili podataka našeg pamćenja… Čini se da se sva zaključivanja o činjenicama temelje na odnosu uzroka i posledice.” (Hjum)

Da bi se pravilno shvatila ideja uzročnosti mora se videti iz kakvog je ona izvora izvedena, ali ono što je previđeno jeste upravo implicitno pitanje ove rečenice: šta je uzrok uzroka? – koje ustvari predstavlja filozofsku samonegaciju empirističke saznajne teorije. Ako bi se i taj problem zanemario, vidi se da se ideja uzročnosti rastavlja na tri relacije, što znači da predstavlja složenu ideju, koja, budući složena, može biti produkt mašte, te bi se mogla uporediti sa primerom zlatnog brda, ali da li u primeru sa suncem mi zaista vidimo složenost date ideje? U odnosima ideja takođe ima složenih ideja, ali se one smatraju nepobitnim, dakle ovde se nameće pitanje gde je granica i šta je kriterijum. Naizgled je on dat, ali ako se udubimo u problematiku koja se ovde razvija, moguće je primetiti da se za primer odnosa ideja koje su izvesne daje primer koji ne mora biti strogo vezan za empiriju, a za činjenice se navodi empirijsko proverljiva naučna tvrdnja. Da su obe tvrdnje naučne u to nema sumnje. Da li je Hjum onda zaista čisti empiričar, ili se krije iza maske, a ako se i krije radi čega je to? Naučni primeri koji su dati su kada smo pobliže pogledali zaista u kontradikciji sa Hjumovom tezom, ali to ne može sprečiti udubljivanje u problem veze uzrok – posledica.

Svi labudovi su beli

Ni u jednom slučaju za koji se tvrdi da ima uzročno-posledičnu vezu se ne može otkriti bilo kakva snaga, sila, ili pak nužna veza koja bi uzrok i posledicu povezivala. U stvarnosti se samo primećuje dešavanje jednog koje nastupa nakon drugog – kretanje jedne bilijarske kugle je propraćeno kretanjem druge, ali u tom pojedinačnom primeru ne postoji ništa što bi moglo da navede na ideju nužne veze, čak iz prve pojave se ne može ni naslutiti šta će se desiti nakon toga – ono što će kasnije, ukoliko se ponovi neki broj puta, biti nazvano posledicom. Iako se u kosmosu daju primetiti nizovi događaja koji slede jedan za drugim, Hjum smatra da promatranjem vanjskih predmeta mi ne možemo dobiti odgovor na pitanje o ideji snage, te se okrećemo razmatranju refleksije o delatnostima vlastitog duha, jer, kako kaže Gajo Petrović, “voljni akt prouzokuje kretanje u našim udovima ili izaziva novu ideju u našoj mašti. Taj utjecaj volje znamo iz svijesti. Odatle stječemo ideju snage ili energije i sigurnost da mi, i sva druga razumna bića, posjedujemo snagu. Ova ideja je, dakle, ideja refleksije (razmišljanja), jer ona nastaje razmišljanjem o radnjama našeg vlastitog duha i o vlasti, koju vrši volja, kako nad organima tijela, tako i nad sposobnostima duše.” Ali nadalje će se ta teza pokazati kao problem, budući da ne možemo da kontrolišemo sve organe, emocije, a nadasve veza između tela i duha je jednako nepoznata i neshvatljiva kao snaga kojom se vrši sam voljni akt. No, isto tako se pokazuje da postoje fenomeni, naime ljudi jake volje koji mogu da kontrolišu delove tela koje obični ljudi nisu u stanju, i da li nepropitanost zaista treba da stavi tačku na jedan tako otvoren i širok problem kao što je voljni akt? Da li zaista nepoznavanje načina a priori treba da odbaci mogućnost, smatrajući je za neistinu? Ako se kaže: vlast nad samim sobom je različita u različito vreme – zdrav čovek je ima više nego onaj koji je malaksao od bolesti; zar to ne može biti protumačeno kao nedostatak ili slabljenje volje? Naime, ako volja oslabi, čovek se ne može osećati dobro niti fizički, niti psihički, i zar to onda ne predstavlja uzročno-posledičnu vezu? Ali ne shvatajući, Hjum nastavlja da traži tu vezu u Tvorcu i nalazi je jednako dalekom i apstraktnom kao i misao o samoj vezi uzrok – posledica. Navika je, dakle, ono što navodi duh da spaja dva događaja u uzročno-posledičnu vezu i vera da će se to zaista i dogoditi, zaključuje Hjum, i zato kada se kaže da je jedan predmet povezan sa drugim, tvrdi se samo to da su oni stekli vezu u našem mišljenju i da navode na zaključak da jedan drugom postaju dokaz za postojanje, a to tek nakon većeg broja ponavljanja datog jednoobraznog primera. Dakle, navika da očekujemo određeni sled događaja je posledica opažanja permanentnog ponavljanja datog sleda događaja, a ne racionalnog zaključivanja, te uobičajeni sled događaja ne možemo očekivati sa sigurnošću, nego možemo verovati da će on nastupiti. U jednoj reči – verovanje je osnov našeg zaključivanja o uzročnoj povezanosti pojava. Neposredno su nam dati samo naši oseti i ništa drugo – duh ne može stvoriti most sa spoljašnjim svetom. Problem koji je uspeo da zaustavi Hjuma u nastojanjima da objasni sve naše iskustvo jeste upravo taj – kako pronaći most izmađu duha i spoljašnjeg sveta. Ovaj problem će Kant uspeti da reši umesto Hjuma, no postoje li osnovane činjenice zbog kojih bi se ova dva mislioca mogla povezati, razmatraće se u narednom delu.

Za kraj ovog teksta se nameće pitanje: da li kritikom uzročno-posledične veze Hjum kritikuje samo metafiziku, te pokušava da je revidira na novim temeljima, ili ova kritika za sobom povlači mnogo veću raspravu vezanu za naučno saznanje i kako je onda ono moguće? Zasnovano na eksperimentu koji se služi posmatranjem, te izvođenjem zaključaka na osnovu date veze, ono mora biti razrušeno i nesigurno jer su prirodni zakoni postulirani na datoj tezi. Kako je onda moguće predviđanje, i na osnovu čega mi definišemo neku pojavu, ako su činjenice neizvesne? Problematika induktivizma upravo leži na tome što problematizuje svo naše znanje. Neosporna činjenica celokupne problematike jeste da se čovečanstvo vaspitava na osnovu uzročno-posledične veze – kazna i nagrada su najjednostavniji, te najbolji primeri. Problem ove činjenice jeste u pitanju da li ona može biti uzrok našeg posmatranja stanja stvari kroz vaspitanje, ali šta se događa sa generalizacijom, te stvaranja fobija kod još male, nedostatno vaspitane dece? Ne nameće li to onda stav da nam je takav odnos prema svetu usađen, bilo po prirodi, bilo genetski? Na ovakva pitanja Hjum se neće obazirati, no ponudiće rešenje koje se ipak pokazuje kao nesretno: duh može sigurno spoznati matematske odnose, ali izvoditi samo verovatne zaključke o činjenicama pomoću iskustva na osnovu kauzalnih odnosa.

Ne zaboravite da nas pratite i naredne nedelje kada će izaći treći i poslednji deo teksta (obećavam da će biti kraći!) koji će nas blago uputiti u Kantovo stanovište.

Autor: Stela Tapavički

Anime od A do Š – I deo

Koliko smo zaista upoznati sa Japanom, njegovim običajima, kulturom, umetnošću, ljudima…? Da li ste se ikada zapitali odakle i na koji način nastaju svi oni čudesni likovi japanskog sveta animacije? Odakle sav taj nepresušni izvor mašte i ideja? Ako ste sebi nekada postavili to pitanje onda ovaj članak odgovara na većinu vaših pitanja. Uživajte!

Anime (アニメ) je stil crtane animacije poreklom iz  Japana, sa karakterističnom stilizacijom likova i pozadine, koja ga vizuelno odvaja od drugih vidova animacije. Reč anime dolazi od japanske reči animeshon (アニメーション) zasnovane na engleskoj reči (animation). Dok su neki anime naslovi u potpunosti ručno crtani, pomoć računara u procesu stvaranja anima je potpuno uobičajena. Priče anima su obično izmišljene. Anime se emituje preko televizije, distribuira na medijima kao što su VHS ili DVD, i preko igara za konzole ili računare. Mnoga anime dela su nastala pod uticajem japanskog stripa poznatog kao manga, a neki anime naslovi su adaptirani u igrane filmove ili serije.

Anime ima mnogo žanrova, kao i tradicionalni igrani filmovi i serije. Ti žanrovi podrazumevaju avanture,  naučnu fantastiku, priče za decu, ljubavne priče, srednjevekovnu fantaziju,  erotiku,  horor, akciju i  dramu.

Većina anima sadrži elemente nekoliko različitih žanrova, kao i varijacije tema. Ovo čini vrlo teškim razvrstavanje nekoliko naslova. Anime može da ima naizgled prostu radnju, ali u isto vreme može sadržati mnogo složeniju, dublju radnju i razvijanje likova. Nije neobično da anime orijentisani prevashodno dobroj akciji sadrže humor, ljubav, pa čak i oštre društvene komentare. Isto se može odnositi na anime orijentisane ka ljubavnim pričama koji mogu da sadrže jake akcione elemente.

ISTORIJSKI POČETAK

Pokretne slike i druga animirana obeležja su počela da se pojavljuju tokom ranog XX veka. Japanski umetnici i autori nisu počeli da eksperimentišu sa animacijom sve do 1914. godine, pre svega zbog činjenice da su studiji animacije sa Zapada počeli da dominiraju tržištem. Walt Disney, stvaralac Miki Mausa i Paja Patka, Fleischer Brothers, stvaraoci Popaja i Supermena, stvorili su neke od najpozantijih likova za ceo život sa svojim majstorskim radovima, koji su postavili osnove kako bi trebali da izgledaju crtani filmovi. Učešće Japana u stvaranju animacije je teklo veoma sporo. Jedan od razloga je verovatno bila i dugogodišnja samoizolacija od ostatka sveta. U posleratnom periodu (Drugi svetski rat), čovek po imenu Osamu Tezuka je radio u fabrici i bio pod jakim uticajem najranijih radova Volt Diznija i Fleischer Brothers. Dok je pokušavao da nacrta svoje originalne likove po uzoru na ova dva zapadnjačka stila, stekao je veliku popularnost i poverenje među svojim saradnicima. Međutim, delo koje je definisalo i dalo rođenje animaciji u Japanu je 1963. godina, i svetski uspešna animirana serija Tetsuwan Atom, ili Astro Boy. Njegovo zanimanje za animaciju krunisalo ga je za tvorca anime i grafičkih romana, poznatih kao manga.

Tezuka i njegov studio su prokrčili put japanskoj animaciji, 1970-ih se videla promena i rast ovog vida zabave. Počeli su da se pojavljuju trendovi u različitim radovima od strane  različitih autora. Ovi trendovi tj. pravci su se prenosili generacijama i prisutni su u animama današnjice. Jedan od najuticajnihih pravaca je „mecha“ anime, koji je postao podžanr. Još jedan trend koji je počeo da se pojavljuje tokom 70-ih je promena konvencionalnih načina pripovedanja koji su bili zastupljeni u starijim animama. Umesto klišea, zaplet borbe dobrog protiv zla, pisci su počeli da primenjuju zanimljive preokrete i nove koncepte kako bi priču učinili zanimljivijom. Npr. anime Lupin III prikazuje „dobrog“ protagonistu sa nešto nestašnom ličnošću. Poznat kao jedan od najcenjenijih anima, Mobile Suit Gundam, je priča o među-zvezdanim ratovima između Zemlje i njenim prvim zvezdanim kolonijama, koristeći se podjednako stilom mecha, jedinstvene karakterizacije i nikada pre viđenih ratova. Ovaj anime je osvojio veliki broj obožavatelja. Ovi koncepti i mnogi drugi, iznedrili su više ideja i komponenata za buduće anime.

Tokom 1980-ih, japanski umetnik Go Nagai je počeo da stvara anime za odrasle, rušeći koncept da je animacija samo za decu. Od satira do potpune nagosti i seksualne angažovanosti, genijalna ideja Go Nagai je privukla pažnju još većeg broja obožavatelja i poklonika anima. Godine 1988. nastalo je delo koje prevazilazi sve granice i smatra se da je bilo ispred svog vremena, pa čak i današnjice. Film „Akira“ je smešten u apokaliptični i futuristički Tokijo, gde se motociklistička banda suočava sa brojnim preprekama pošto su saznali da jedan član ima zloslutne psihičke sposobnosti koje mogu uništiti svet. Sa introgantnim zapletom punim akcije, neverovatnom napetošću i krvavim akcijama, „Akira“ je zadobio neverovatnu slavu u svetu. Ovaj anime, u očima mnogih obožavatelja, je bio  pokretač za otvaranje očiju za pravi potencijal anime filmova. Godine 1995. napravljen je korak dalje ka još kvalitetnijim radovima. Anime „Ghost in the Shell“ od Masamune Shirow, istražio je dubinu ljudskog uma, prikazujući elemente psihičke manipulacije, konflikte između života i mašine gde su ljudi poboljšani kibernetskim delovima, i imaju sposobnost da putuju kroz more informacija i druge svetove (baš kao što je danas slučaj sa internetom).

Iste godine, dva studija su se udružila kako bi stvorila anime o kojima će se pričati i koji će biti veoma poznati u industriji animacije. Gainax i Production I.G. radili su naporno da bi stvorili „Neon Genesis Evangelion“. Ova epska anime serija od 26 epizoda, ima mesto dešavanja u godini 2015. gde su „anđeli“ iz paralelnog univerzuma došli na planetu Zemlju i napali ljudsku vrstu. Kao čin samoodbrane, stvorene su biološko-mehaničke mašine, nazvane „Evangelion“, kojima su upravljala tri kandidata kako bi odbranili svoju planetu. Sama serija sadrži sve što njeni prethodnici nisu imali, a istovremeno podrazumeva veliku količinu dubine likova, obrte u fabuli, akcije koje oduzimaju daha, istorijske, naučne i biblijske elemente. Ovaj jedinstveni anime, doveo je do nastanak „Eva“ fenomena u Japanu, i smatra se da je vrlo cenjen od strane kritičara.

Anime, kao medijum za bekstvo od stvarnosti, istakao je ovu žudnju tako što likovi podsećaju na likove sa Zapada. Ovo je omogućilo japanskim gledaocima da utonu u svetove koji su potpuno drugačiji, sa različitim kulturama i ljudima. Čak i anime u kojima je mesto dešavanja Japan današnjice, jedinstven izgled i dizajn likova i dalje stvara osećaj da je to nešto više divlje i avanturističko nego što je Japan u stvarnosti. Činjenica da su anime likovi u početku izgledali kao zapadnjački, ali se ponašali kao Japanci i imali japanska imena, pomogla je da se napravi neka spona između likova i japanske publike. Japanska publika je mogla da vidi likove kao Japance, jednake kao što su i oni, ali sa malo više svetovnosti, slobode i različitosti u njima.

GHIBLI STUDIO

Studio Ghibli (株式会社スタジオジブリ Kabushiki-kaisha Sutajio Jiburi) je japanski filmski studio animiranog filma, i ujedno filijala kuće Tokuma Šoten. Logo kompanije predstavlja lik Totoro iz filma „My Neighbor Totoro“ od Hayao Miyazaki-ja. Naziv Ghibli je zasnovan na arapskom nazivu za jugo (mediteranski vetar), čije su ime koristili Italijani za izviđački avion iz Drugog svetskog rata. Ideja je bila da će ovaj vetar zadati novi udarac industriji japanske animacije. Osnovan 1985. godine, studio Ghibli je vođen režiserom Hayao Miyazaki-jem zajedno sa njegovim vernim partnerom Isao Takahatom, kao i izvršnim direktorom studija i dugogodišnjim producentom Tošio Suzukijem.

Kompanija je dobro poznata po svojim striktnim „bez isecanja“ pravilima licenciranja filmova za prikazivanje u inostranstvu. Ovo je rezultat sinhronizacije Mijazakijevog dela „Nausicaä of the Valley of the Wind“ za američko tržište. Politika „bez isecanja“ je došla do izražaja kada je Miramaksov (Miramax) direktor predložio uređivanje „Princeza Mononoke“, tako da bude prijemčiva tržištu. Producenti Ghibli studija su poslali autentičnu katanu sa jednostavnom i jasnom porukom : „Bez isecanja“.

Autor: Jelena Kojić

Karlos Kastaneda – Sage unutrašnjih svetova

Malo ko bi se usudio da iz oblasti primarnog i opšte prihvaćenog zanimanja antropologa krene ka odajama šamanizma i nekim, ne tako bliskim oblastima, manje ili skoro uopšte  nerazumljivim običnom svetu. Takvim potezom bi svako gotovo sigurno izgubio na polju autoriteta među kolegama i socijalno bi bio degradiran, trajno obeležen. Karlos Kastaneda (Carlos Castaneda) je upravo učinio takav korak, odvaživši se na put u svet šamana i mudraca unutrašnjih svetova, daleko van akademskih očiju.

Kao mladi antropolog Kalifornijskog Univerziteta (UCLA), Kastaneda odlazi u Arizonu u potrazi za lekovitim biljem kojim se služe lokalni Indijanci  plemena Jaki (Yaqui), a njemu potrebnim za istraživanje na temu narodnih lekova i primene lekovitog bilja, s ciljem da diplomira i postane profesionalac u struci (PhD in Anthropology). Doduše, ni sam nije slutio da će ta poseta plemenu Jaki njegov život usmeriti na jedan neplanirani put i da će narednih 6 godina provesti u jednom nadasve drugačijem svetu – kao učenik lokalnog vrača, don Huana (don Juan Matus).

Do prvog susreta Karlosa i don Huana došlo je sasvim slučajno, posrednik u upoznavanju bio je Kastanedin saradnik koji ga je predstavio poznatom lokalnom šamanu. Prvi susret se bukvalno dogodio na autobuskoj stanici, gde su njih dvojica po prvi put razmenili par reči, te je don Huan pozvao Kastanedu da ga i lično poseti ne bi li detaljnije popričali o svemu što ga interesuje. Predmet razgovora bile su im biljke koje vračevi tog plemena koriste u ritualne i medicinske svrhe. Kastanedi je prvenstveno bio interesantan pejotl (peyote), biljka poznata po halucinogenom dejstvu. Kako je vreme odmicalo, dani, nedelje, meseci, njih dvojica postajali su jako bliski, te se na kraju i sprijateljivši. Kastanedi je trebalo dobrih godinu dana da pridobije starčevo poverenje i bude jedan od retkih kome je dozvoljeno da primi tajno znanje, koje se kolenima unazad negovalo među šamanima i retko prenosilo nekome ko nije plemenskog porekla, a kamoli zapadnjak. Tako izabravši svog učenika, don Huan je mladom antropologu predstavio jedan potpuno novi svet, svet van petočulne percepcije i nama poznatih zakona. Znanje baratanjem izmenjenim/višim stanjima svesti.

Pristupiti tom užem krugu upućenih u znanja nije bio ni malo lak zadatak. To je podrazumevalo da se inicijat navikne na potpuno drugi set zakona, po kojima funkcioniše i tzv. odvojena stvarnost, ne bi li mogao njome iole da ovlada, a ne izgubi se u prividu haosa s kojim bi se u prvi mah susreo. Jer svet je, kako ga je don Huan učio, mnogo više od našeg pukog sagledavanja stvarnosti i uverenja da naše tumačenje sveta definiše njegove granice. Don Huan je ponudio praksu razbijanja nametnute barijere i zavirivanje u neke druge, skrivene, svetove, često pod uticajem halucinogenih biljaka, pejotla posebno. Pokazujući da smo izmenjenim stanjem svesti u mogućnosti da se izdvojimo iz vlastitog utemeljenja i na svet pogledamo drugim očima.

Sve vreme se mora imati na umu koliko to predstavlja težak zadatak kada je u pitanju zapadnjački um, jer teško je uzdići se nad vlastitim principima i društvom baziranim na materijalizmu, s malo uvida u duhovnu sferu. Čak je i sama konzumacija biljaka uzimala svoj danak jer je u prvi mah ostavljala strahovite posledice – kako fizičke tako i emocionalne. Bilo je potrebno određeno vreme dok se organizam ne bi navikao na unošenje egzotičnih suspstanci.

Kastaneda je jedan od prvih zapadnjaka koji je imao privilegiju da iz prve ruke istraži čudesni svet šamana, plemenskih čarobnjaka, ljudi izuzetno bliskih s prirodom. Svojim eksperimentima pokrenuo je zvaničnu nauku da se upusti u detaljnije istraživanje uticaja psihoaktivnih i halucinogenih preparata na ljudski um i organizam. Iako mnogi učenje don Huana tumače kao čist misticizam, jer se dobrim delom temelji na izmenjenim stanjima svesti, Kastaneda je svojim delima dao dobar uvid u te duhovne prakse američkih domorodaca, o kojima se iz prve ruke jako malo znalo. Uspeo je da čitavom modernom svetu predstavi bogatu šamansku tradiciju.

O svim iskustvima Karlos Kastaneda do detalja piše u svojim delima, čiji broj nije ni maloi zanemarljiv. Sva dela se, između ostalog, odnose na period proveden sa njegovim mentorom, ali i na period posle prekida njihove saradnje. Prva knjiga je izašla davne 1968. godine pod nazivom Učenje don Huana, a za njom je usledilo još njih jedanaest. Poslednja u nizu, Aktivna strana beskraja, objavljena je 1999.. Godinu dana pre toga, 27. aprila, Kastaneda je umro. Mada se još 1973. povukao iz javnosti zarad, kako je sam govorio, svog ličnog razvoja. Zadnjih desetak godina proživeo je manje-više u kontraverzi, čak osnovavši svoju organizaciju Cleargreen, koja se bavila  nekom vrstom duhovnog rada. Sve njegove knjige odlikuje naracija u prvom licu i uglavnom se temelje na doživljajima koje je imao sa svojim prijateljem don Huanom. Svih dvanaest knjiga je prevedeno na sedamnaest jezika i prodato u više od 8.000.000 primeraka.

Karlosa Kastanedu s pravom možemo smatrati modernom Alisom u zemlji čuda, jer nam je približio jedan potpuno novi-stari svet, usko povezan s prirodom i njenim poštovanjem. Portal ka tananijim svetovima, odmah iza ugla.

Spisak knjiga Karlosa Kastanede:

Učenje don Huana

Odvojena stvarnost

Put u Ihtlan

Priče o moći

Drugi krug moći

Orlov dar

Unutrašnji oganj

Moć tišine

Umeće sanjanja

Magija pokreta

Točak vremena

Aktivna strana beskraja

autor: Dražen Pekušić

Metropolitan Game Jam 25-27. maj 2012

Univerzitet Metropolitan u Beogradu organizuje Metropolitan Game Jam

Skup na koji su pozvani programeri, umetnici, muzičari i ostali zaljubljenici u razvoj igara, da naprave nove igre za 48 sati. 25-27. maj 2012. (petak, subota, nedelja) Metropolitan Game Jam je timski događaj otvoren svima koji su zainteresovani za razvoj igara i savršena je prilika za povezivanje sa kolegama. Game Jam obuhvata dva događaja:

1. Glavni Jam, koji će se održati u prostorijama Univerziteta Metropolitan.
2. Side Jam, koji će se održati preko interneta, za sve one koji ne budu odabrani ili nisu u mogućnosti da prisustvuju glavnom Jam-u.

Glavni Jam

Glavni Jam će se održati u prostorijama Univerziteta Metropolitan. Učestvovaće 6 timova koji će biti nasumice odabrani nakon zatvaranja prijava. Na početku Game Jama-a biće izvučene dve teme, vezano za koje će timovi praviti igre. Igre treba da budu vezane za obe teme

Side Jam

Oni koji ne budu pozvani ili se ne prijave da učestvuju u glavnom Jam-u, mogu se okupiti privatno i učestvovati u Jam-u putem interneta. Kada se teme izvuku, biće objavljene na sajtu Jam-a i svi prijavljeni učesnici će moći da pošalju svoje radove dok god traje glavni Jam. Radovi svih učesnika će biti objavljeni na sajtu Jam-a. Timovi zadržavaju sva prava na svoje projekte, a prijavom za učešće dozvoljavaju Univerzitetu Metropolitan da ih distribuira na sajtu Jam-a.

Za više informacija posetite sajt i pratite nas na društvenim mrežama:
Sajt: gamejam.metropolitan.ac.rs
Metropolitan Game Jam2012 Facebook page and Twitter
Email: gamejam@metropolitan.ac.rs

Martin Mystere 19: Užas s druge strane praga

Martin Mystere, Marti Misterija, Java, Veseli Četvrtak

Pisac strave H.P. Lavkraft zamišljao je da je naš svet preplavjen svakojakim demonima i poganim boženstvima iz antičkih vremena, baš kao što je odurni i neopisivo zli Cthulhu. Sada se pred nama postavlja pitanje možemo li biti baš sasvim sigurni da su to samo bia iz Lavkraftove mašte? Iza vrata jednog zaboravljenog hrama na Srednjem Istoku, zlo je čekalo hiljadama godina da se vrati u naš svet i završi ono što je davno započelo, a što će ujedno biti i ključni događaj u Martijevom i Javinom životu.

Dani evropskog filma u Nišu

Povodom Dana Evrope – 9. maja, Francuski institut Niš, Media reform centar Niš i Niški kulturni centar organizuju treći po redu festival ”Dani evropskog filma”.

U periodu od 8 – 12. maja, devet zemalja članica EU predstaviće se putem filmske umetnosti. Diplomatska predstavništva Nemačke, Mađarske, Danske, Francuske, Italije, Bugarske, Poljske, Slovenije i Portugalije su pokazala interesovanje da se pojave na festivalu i građanima Niša prikažu film koji će na najbolji način reprezentovati njihovu zemlju. Organizacijom ovakvog festivala Francuski institut Niš, Media reform centar Niš i Niški kulturni centar žele da građanima Niša približe zemlje EU na način koji izlazi iz svakodnevnih političkih okvira, kroz jedan događaj koji će prvenstveno značiti razmenu na polju kulture, konkretno filmske umetnosti. Festival će trajati 4 dana, a svečano otvaranje je održano 8. maja u prisustvu ambasadora Danske. Tokom sva četiri dana, ulaz će biti slobodan. Kao organizatori ovog skupa, čvrsto verujemo da Srbija ima svoje mesto u velikoj evropskoj porodici ukoliko SVAKO od nas delić svoje energije posveti tom cilju. Niš je uvek bio pravi evropski grad – grad velike kulturno-istorijske tradicije, ali najpre, grad otvorenog srca i iskrenih emocija. Kao takav, na jedan topao južnjački način, svoje kapije otvara svojoj Evropi.

Više informacija kao i program festivala možete pogledati na sajtu: http://www.cfnis.org.rs

ZAA predstavlja svoj novi EP ’ Foot By Foot’

Ukoliko volite ska muziku sa različitim uticajima jazz, punk, reggae muzike na pravom ste mestu. Jedan od najoriginalnijih bendova na ovim prostrima odlučio je da nam pokloni dodatno rapoloženje u vidu novih pesama.Nakon nastupa na Tranchtown festivalu, kruševački bend ZAA nam prezentuje svoj novi EP naziva ’Foot By Foot’. Imamo prilike da uživamo u novih 5 pesama, kao i u sasvim novom spotu.

Bend ZAA je prošle godine objavio svoj drugi po redu album ’Good Things’ i tada predstavio nove članove Milenu Damnjanović i Tamaru Ristić. Kao najavu EP ’Foot By Foot’ imamo prilike da pogledamo spot za numeru ’Just Me’ za koji je inspiracija bio Čarli Čaplin.

Novi Ep kao i kompletnu diskografiju ovoga benda možete preuzeti na adresi www.zaa.rs.  Takođe na istoj adresi se možete informisati o koncertima jer je ZAA trenutno na velikoj turneji.

Autor: Jasmina Simonović

Portret glumice: Zooey Deschanel

Ima krupne  plave oči, uvek neurednu kosu i šiške koje su postale njen zaštitni znak. Rodjena je u Kaliforniji 17. januara 1980. godine. Potiče iz showbiz porodice. Otac joj je poznati kinematograf Caleb Deschanel, a majka i sestra su takođe glumice. Posle srednje škole dobila je stipendiju za prestižni univerzitet North Western. Nakon samo godinu dana provedenih na studijama odlučuje da ga napusti i kreće u pohod da ostvari svoj san.

U moru istih mladih glumica Zooey je uspela da se izbori za svoje mesto u show businessu. Nikada joj nije bio cilj da bude slavna ličnost, te je stoga uvek glumila u indie filmovima. Prvu veću ulogu je ostvarila u filmu Almost Famous i veći deo publike ju je upamtio kao buntovnu stariju sestru glavnog lika. Glumila je sa Josephom Gordonom Levittom u 500 Days of Summer . Zahvaljujući tom filmu postala je poznata van granica Sjedinjenih Država. Ja sam je prvi put videla u televizijskoj  mini seriji Tin Man gde je glumila Doroti Gejl.  Reč je o priči koja se nadovezuje na čuveni film Čarobnjak iz Oza. Mnogi reditelji su pokušali da je stave u fijoku „uvrnuta devojka“, gde ona uvek igra uvrnutu najbolju prijateljicu glavnog lika. Međutim, Zooey je uspela da ostvari uloge u najrazličitijim filmovima i da izbegne etiketiranje. Velika je razlika između uloge koju je imala u sci-fi trileru The happening i antiromantičnoj komediji 500 Days of Summer.

Pored glume se bavi i muzikom. Deo je muzičkog dua She&Him. Njen partner je M. Ward ili Matthew Stephen Ward. Njih dvoje sami stvaraju svoju muziku. Pišu, komponuju i aranžiraju. Njihov zvuk se može svrstati pod indie-folk žanr i mnogi je opisuju kao feel good muziku. Do sada su objavili dva albuma, Volume One i Volume Two.

Ona kaže da gluma samo predstavlja glavni izvor prihoda, karijera na koju može da se osloni ukoliko se dogodi da ne uspe u svetu muzike. Radila je soundtrack za razne filmove i serije od kojih se izdvajaju: Diznijev film Winnie Pooh iz 2011. i naravno 500 Days of Summer. Ona često zna da kaže u intervjuima da njen posao nije da bude najlepša osoba već najbolja glumica. Nije skandalozna ličnost tako da je sigurno nećete naći neki jeftin članak o njoj u trač novinama. Kaže da ne voli da izlazi i da je nerviraju ljudi iz posla koji nemaju o čemu da pričaju sem o filmovima i svetu zabave. Zajedno sa svojim prijateljicama osnovala je sajt po imenu hellogiggles.com koji je namenjen kreativnim, pametnim i nezavisnim mladim ljudima. Ima raznih interesantnih sadržaja koji mogu biti iz sveta zabave, knjige pa do recepta ili tweeta dana. Ima tu još dosta interesantnih sadržaja. Inače, tekstove pišu ona i njene prijateljice, ali tekstove takođe mogu slati i osobe kojima se dopada sadržaj sajta.

Od skora glumi u hit sitkomu New Girl koji je dobio nagradu za novu popularnu seriju na televiziji. Ne bih volela da je zbog ove serije obeleže kao novu „devojku iz susedstva“. Verujem da će ona uspeti i to da izbegne.

Autor: Milena Pantić